Da sam znao drukčije, bih ja. Kao da sam mogao da biram... A nisam. Violina u ruke i na put. Trudio sam se tri godine. Čak sam uspeo i ponešto smisleno da odsviram na dodelama paketića za novu godinu ili, na užas mojih drugova u razredu, na časovima uzurpacije školskih pravila i dobrote učiteljice. Posle promene škole, kako te aktivnosti nisu imale uspeha, batalio sam svirku na violini i čuvam je kao dokaz, broj jedan, mene neuspelog.
Ostala je ljubav prema muzici, prema svim vrstama koje je moguće izmamiti iz instrumenata. Slušao sam ih i ponekad bio dirnut do suza njihovom iskrenošću. Kao i sve što volimo i muzika stvara zavisnost. Volim muziku koja me vodi od radosti do plača i nazad. Slušam je stalno, nezasito. Ponekada jednu istu stvar neumorno ponavljanu. Uvek je neko drugi svirao. Dok sam se trudio oko violine, prebirao sam neku svoju muziku, nezapisanu, nemuštu, tugaljivu, na e žici, onoj najtanjoj. Ponekad je zvučalo dobro. Bilo je nade za mene.
Poželeo sam svoj instrument, neki drugi. I dobijao sam ih. Uvek je bio isti problem. Kako se na njima svira. Postojao je opšti pristup. O tome se ništa ne uči u muzičkoj školi. Sve se zasniva na probi i promašaju jer se znanja kriju, majstorstvo sviranja neobično mnogo zavisi od instrumenta. Treba ga dobro poznavati. Ne postoji sistem zapisivanja nota. Linijski sistem je presiromašan. Nije moguće zadržati instrument na kome se ne svira dobro. Pojavi se bolji muzičar i jednostavno preuzme instrument. Ponekada smo mu zahvalni a ponekad zažalimo jer, tako malo vremena nam je falilo da prosviramo.
Tako sam prošao sa svoja prva dva. Prvi sam samo okretao po rukama neznajući šta je gde. Na drugom sam već raspoznavao vitalne delove ali nisam uspeo da izmamim ni jedan ton. Tada je do mene stigao jedan za koji sam mislio da sam spreman. Znao sam gde je šta, imao sam ideje kako proizvesti muziku, čak sam priredio par solo deonica koje su, pogađate, prošle prilično jadno. Jedne večeri, slavodobitno uljuljkan u uspešnost, spazio sam novi instrument, nov, dobro uglancan. Pružio sam ruku. Ležao je u njoj kao po meri. Odložio sam stari u ćošak i zaboravio na njega.
Novi me je intrigirao, ali nisam počeo odmah da sviram. Potrošio sam dovoljno vremena na proučavanje koje bi potrajalo predugo da me nisu malko požurivali. Nije moguće dobiti koncertni kvalitet sa novim instrumentom, mislio sam, i bio zadovoljan svojim napredovanjem. Taj instrument je bio sa mnom skoro tri godine. Priredio sam nekoliko koncerata, kamernih, ne više od deset i par filharmonijskih. Za tri godine, sasvim dovoljno, mislio sam. Ali jednog dana, shvatim. Neko mi je digao instrument.
Kao i sve što volimo i muzika stvara zavisnost. Pogođen gubitkom instrumenta na koji sam već navikao, trebalo mi je skoro tri meseca da se oporavim. Za to vreme prebirao sam prethodne svirke, tražio moguće bolja izvođenja pojedinih deonica i pripremao se. Postalo mi je jasno. Punu pažnju treba pokloniti izboru instrumenta. Počeo sam intenzivno da cirkulišem u potrazi. Oko dva meseca obilazio sam čuvena mesta i jednog dana, vidim jedan, tri četvrt, nov novcat, još sija prvi lak. Uzmem ga u ruke i ne verujem, pravljen kao za mene. Osvrnem se okolo da opazim vlasnika. Njega nema. Izgubljen instrument. Ja ga našao. Znači, moj je.
Čim sam ga uzeo u ruke, zatreperi. Probam nekoliko hvatova. Zvuk simfonijski. Ne verujem ušima i očima. Ima memoriju kao sintisajzer. Sve što su prethodni svirači ikada probali ostalo je zabeleženo. Bilo je potrebno samo da započnem a da nastavak bude kao na plej bek. U prvo vreme je to bilo baš zgodno jer nisam umeo tako da sviram ni po tehnici ni po mašti izvođenja. Ekspresno sam učio sve što je bilo na raspolaganju i jednog dana, nestane plej bek, nema više memorije sintisajzera. Ostali smo samo instrument i ja. Osim nekoliko prvih koncerata iznenađenja, silom prilika kamernih, svi ostali su bili simfonijski. Većina bez ekstra mogućnosti, samo moja veština i imaginacija. Instrument je blistao. Priređivali smo jedan do dva koncerta nedeljno. Svirka je skoro uvek bila na bis. Bilo je tako lako svirati, tako bez napora, kao disanje. Ponekad ne primećujemo sopstveno disanje koliko nam je normalno i svakidašnje. Takvo je bilo i sviranje. Koncerti su trajali sve duže i duže, bez zamora, znoja, nervoze zbog nastupa. Pamtim tu seriju nastupa i računam je kao vrhunac karijere.
Glupom nepažnjom izgubio sam taj sjajan instrument. Nisam žalio. Mislio sam o sebi kao koncert majstoru i dobrom izvođaču na bilo kom instrumentu na svetu. Umišljeno, nema šta.
Vratim se u rodni grad i kako muzika stvara zavisnost, potražim za sebe nov instrument. Nije bio izbor kao ranije ali ja, nadobudni koncert majstor, smatrao sam da mogu najlepšu muziku da izmamim iz bilo kog. I skoro da je bilo tako. Našao sam nov instrument, različit od svih koje sam imao, sa uočljivom patinom. Nije se moglo zaključiti koliko je upotrebljavan ali to mi i nije bio važno. Trebao mi je instrument za ceo život. Prvi koncerti su bili pomalo stidljivi. Zbunjivao me je neki pritajeni otpor koji ranije nisam sretao. I onda je došao taj letnji ponoćni koncert koji se pretvorio u svirku do zore. Instrument i ja smo postali jedno.
Dugo smo bili zajedno. Pregurali smo puno toga. Od najavljenih koncerata koj su se pretvarali u loše probe preko nenajavljenih proba koje su se pretvarale u koncerte i sve ostale moguće mikseve. Ali onaj davno preživljeni pritajeni otpor je ostao. Borio sam se protiv njega i nisam ga savladao. Možda je u toj nepredvidljivosti i sva draž muziciranja. Nikada ne znaš kako će ispasti. Oreol koncert majstora mi ne da da poneki neuspeh pripišem tom otporu, već krivim sebe. Nisam sve uradio kako treba. Povešću o tome računa sledeći put.
Posle toliko godina muziciranja na taj način moguće da sam se malo umorio. Uhvatim sebe u razmišljanju kako bi bilo napraviti probu sa nekim drugim instrumentom. Pomislim, odmahnem glavom, zainatim i priredim koncert sa mojim dobrim starim. Nisam baš dobro shvatio mehanizam događanja, ali ima neke veze sa tom željom da probam nešto novo. Kao da je ta želja dovoljna da se vratim koncertima, simfonijskim, sa svom pompom koja uz njih ide. Nisu tako česti ali dovoljno ih je da održim duh majstora.
Kopka me ipak pomalo, da li bih mogao da napravim koncert sa instrumentom koji nisam video nikada pre.
Da, kopka me...