Rambler

Rambler

utorak, 18.10.2016.

Juče

Dok si bila samo neko kome je moje pisanje bilo ineteresantno i na momente zavodljivo Ispričao sam ti priču sa puno detalja o prostoru u kojem sam nas zamislio. Takav prostor obično nazivaju kućom, ali to nije bila samo kuća. To je bio samodovoljni univerzum u kojem je moglo da se postoji. Ono što nisam mogao, to je da nas vidim u njemu. Da ne bude zabune, bili smo u njemu ali sve sam video kroz naše oči, tvoje i moje, istovremeno. Smeštajući nas u taj svet zaboravio sam da smestim i naša tela, samo naše Ja. Tvoje i moje Ja.
Povremeno se probudim u tom svetu. Nedostatak tela čini da sve doživljavamo kao uspomene. Događa se tu i sada ali kao prisećanje kao uspomena. Nekada bude tako jako da prestanem da dišem. Jednostavno zaboravim da čak i u tom, bestelesnom, svetu treba disati. Disanje daje ritam protoku vremena. Prestanem da dišem i vreme stane. Zaustavim ga, povremeno, namerno i ispitujem sve što stiže do mene. Skupljam svaki delić i proživljavam ih puštajući da dopru dokle god mogu. Otvorim sva vrata i pustim da zauzmeš sav raspoloživ prostor koji možeš da dosegneš budeći mi čula.

Nikoga, nikada, nisam tako puštao. Nikada, nisakim, nisam gradio takav svet.

Juče, verujem da je to vreme nešto što bi se najbolje moglo opisati kao juče, nekako si uspela da uđeš sama i ne samo zato što sam se opet probudio u tom našem svetu, kao ranije. Bila si tamo i čekala me. Imala si obrise nečega što bi se najbolje moglo opisati kao telo koje sam mogao naslutiti, sa sopstvenim pogledom u kojem je bio obris nečega što bi se najbolje moglo opisati kao moje telo. Disao sam ubrzanije no inače kada si se pripila uz mene i čvrsto me zagrlila. Obavio sam te nečim što se najbolje može opisati kao ruke i nekako uspeo da usporim dah i sasvim prestanem da dišem.

Još uvek nas posmatram u zagrljaju. Nešto što bi se moglo najbolje opisati kao oči lelujavo svetlucaju i nisam siguran jeste li to nešto što bi se moglo najbolje opisati kao suze od radosti zbog nečega što bi se najbolje moglo opisati kao tela u zagrljaju... Kao mi...

- 02:56 - Komentari (4) - Isprintaj - #

četvrtak, 06.10.2016.

Tabu

Razmišljam, ovih dana, o bajkama u kojima se novom članu zajednice saopštavaju tabui koji, zahvaljujući radoznalosti, budu neispoštovani. Biblijski motiv. Nikada ispoštovani tabui. Čemu njihovo postavljanje?

Ne volim da mi se postavljaju ograničenja. Vidim ih kao izraz nepoverenja. Moja radoznalost kao novog člana zajednice je u saznavanju svega što prostor zajednice pruža da bih po potrebi ili na zahtev mogao optimalno da delujem.

Neki ljudi suzbijaju svoju radoznalost sami postavljajući tabue. Prostor dostupan bez ispoljavanja radoznalosti vide kao prostor za delovanje i deluju dogovarajući se ali i po svojim kriterijumima. Ako se na dostupnom prostoru ne postave tabui, delovanje po sopstvenim kriterijumima može da bude interesantno. Mogu, recimo, da bace nešto što nije trebalo baciti. Nešto što je po njihovim kriterijumima zaslužilo takav tretman. Ceo jedan eksperiment koji nisu prepoznali kao takav već kao nemarnost ostalih članova zajednice. Nekakvu kutiju sa nekakvom smrdljivom štrokom u njenoj providnosti, recimo.

Može li im se zameriti? Nije bilo izrečenih tabua. Poštovali su dostupan prostor na osnovu svojih kriterijuma kao što su sami postavili i tabue. Jedino sporno može da bude da su svoje kriterijume stavili iznad nekih drugih dok je zajednica smatrala da se kriterijumi nužno ujednačavaju.

Tabu čuči u onom što ne razumemo. Možda je živ. Trebalo bi uvek proveriti.

Opremam sličnu posudu za eksperiment. Štampam nalepnicu “Ne diraj” i lepim je.

- 12:02 - Komentari (3) - Isprintaj - #

utorak, 04.10.2016.

O mišljenju je reč

Jutros, prolazeći pored loma koji sam naslagao po stolu, što me tera da čaj pijem sedeći za tastaturom, pogled mi je okrznuo katalog sa izložbe Jelene Rubil, "Odraz zabrane oduzetosti". Posetio sam je na reč osobe koja bi trebalo da zna šta govori a u galeriji me je dočekalo ugašeno svetlo. Izložba je sedela sama na zidovima i dosađivala se. Kustos je bio ljubazan i osvetlio ju je samo za mene a ja sam projurio pored radova i spremao se da izađem. Sa katalogom u rukama. Biće da sam se kustosu učinio prebrz za izgled koji sam imao na sebi tog prepodneva tako da me je proveo ponovo i govorio mi o radovima. Pokrenut ljubaznošću, uzvratio sam provodeći gospođu od početka joj pričajući moje čitanje izložbe. Dopalo joj se. Rekla je da će preneti moje čitanje Jeleni.

Pijuckam čaj i guglam odbranu za ono što imam potrebu da učinim. Pogledao sam stranicu Umetničke Galerije u kojoj je smeštena izložba, kao i stranicu matične kuće kojoj galerija pripada i još jedne majušne institucije po geometriji prostora koji zauzima, ali većeg značaja u očima stanovnika sa kojima deli postojanje. Ni na jednoj od stranica nije bilo moguće ostaviti poruku koja bi bila vidljiva drugima. Zašto? Hteo sam da ostavim svoje razmišljanje o izložbi Jelene Rubil jer me je, za razliku od nekih drugih, navela na to. Imao sam utisak da razumem priču koju je ispričala sadržajem svojih radova i njihovim redosledom i bio pobuđen da taj utisak i čitanje izložbe obznanim, tim pre što se duboko nije slagalo sa "...jednim psihoanalitičkim čitanjem" koje sam zatekao u katalogu.

Tog dana, pre prilično godina, šetalo me je korzoom (zove li iko više prostor za šetnju u gradu korzoom?) petogodišnje žensko čeljade čiji sam ponosni tata. Kao što je priličilo tom dobu, držala me je za ruku, da bi na moje pitanje, namereno da prekine ćutanje: "Šta ti misliš o tome?" iz nje provalila priča o svemu što joj se mota po glavi, složenošću i preciznošću koja me još uvek oduševljava.

Zato mi je bilo veoma intrigantno što institucije kulture, kao roditelje u jednoj od oblasti, ne interesuje o čemu misle njihova deca. Zašto? Kao jedan od mogućih odgovora je misao izrečena na različite načine u više američkih filmova od kojih mi se najviše dopada verzija Harija Kalahana (The Dead Pool (1988)): " Well, opinions are like assholes. Everybody has one.", ponajviše zato jer zvuči dobro iz usta Klint Istvuda.

O izložbi Jelene Rubil? Pa koga to, stvarno, interesuje...

- 16:32 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Cvet

u bašti tvog oka.
- 09:35 - Komentari (6) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 03.10.2016.

Intermeco

Pokušavam da shvatim, već prilično dugo, šta je to tako važno u činiti zajedno. Odavno mi je jasno da je sretanje moje uspravnosti i tvoje spremnosti samo lep intermeco u svemu ostalom, kao odmor, kao praznik, a da je oko toga nešto sasvim drugo, nešto važno. Učiniće ti se svetogrđe ako kažem, važnije. Nešto što čini da se traje i u čemu je intermeco dobar nadev, ukusan, ali samo ako na tom nečem počiva čineći ga ukusnijim.

Razmišljam o tome dok te ovo jutro gledam levim, desnim još uvek u mekoći jastuka. Sasvim sam lenj da bih spustio prste na sve ono što ti se otelo pokrivanju. Sasvim mogu da osetim sve to na dlanu, ne mičući se. Sasvim smo jedno telo, pod mojim levim, povremeno žmirkavim, otresajući pospanost suncem koje se probija kroz okvir od izmaknutog stakla.

Ipak izguram sebe iz plahte i, pomalo ježeći se, bosonogo odtrupkam do džezve i vratim se sa mirisom uz koji voliš da se budiš. Nađeš me, pospano ne otvarajući oči, pokriješ me sobom, zgreješ spolja i iznutra i uz intermeco i pokoji gutljaj rasteruješ ostatke sna. Kada ih sasvim prvi put otvoriš ovog jutra zatekne te slika kako sediš na meni, lagano se njišeš, otpijaš gutljaj, hvatamo se pogledom dok iz nas izranja nešto veliko, sasvim veliko, ispunjava sav raspoloživ prostor, počinje da se preliva i kroz okvir od izmaknutog stakla sve dok ti ne zatrese telo i ne umiri te.

Pogledi nam se još drže. To nešto je tu. Viri iz tebe. Viri iz mene. Opipavamo ga čulima. Prepoznajemo, tu je od davnina. Od tvoje i moje davnine. Samo još da vidimo šta tačno...

- 11:27 - Komentari (10) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.