Jutros, prolazeći pored loma koji sam naslagao po stolu, što me tera da čaj pijem sedeći za tastaturom, pogled mi je okrznuo katalog sa izložbe Jelene Rubil, "Odraz zabrane oduzetosti". Posetio sam je na reč osobe koja bi trebalo da zna šta govori a u galeriji me je dočekalo ugašeno svetlo. Izložba je sedela sama na zidovima i dosađivala se. Kustos je bio ljubazan i osvetlio ju je samo za mene a ja sam projurio pored radova i spremao se da izađem. Sa katalogom u rukama. Biće da sam se kustosu učinio prebrz za izgled koji sam imao na sebi tog prepodneva tako da me je proveo ponovo i govorio mi o radovima. Pokrenut ljubaznošću, uzvratio sam provodeći gospođu od početka joj pričajući moje čitanje izložbe. Dopalo joj se. Rekla je da će preneti moje čitanje Jeleni.
Pijuckam čaj i guglam odbranu za ono što imam potrebu da učinim. Pogledao sam stranicu Umetničke Galerije u kojoj je smeštena izložba, kao i stranicu matične kuće kojoj galerija pripada i još jedne majušne institucije po geometriji prostora koji zauzima, ali većeg značaja u očima stanovnika sa kojima deli postojanje. Ni na jednoj od stranica nije bilo moguće ostaviti poruku koja bi bila vidljiva drugima. Zašto? Hteo sam da ostavim svoje razmišljanje o izložbi Jelene Rubil jer me je, za razliku od nekih drugih, navela na to. Imao sam utisak da razumem priču koju je ispričala sadržajem svojih radova i njihovim redosledom i bio pobuđen da taj utisak i čitanje izložbe obznanim, tim pre što se duboko nije slagalo sa "...jednim psihoanalitičkim čitanjem" koje sam zatekao u katalogu.
Tog dana, pre prilično godina, šetalo me je korzoom (zove li iko više prostor za šetnju u gradu korzoom?) petogodišnje žensko čeljade čiji sam ponosni tata. Kao što je priličilo tom dobu, držala me je za ruku, da bi na moje pitanje, namereno da prekine ćutanje: "Šta ti misliš o tome?" iz nje provalila priča o svemu što joj se mota po glavi, složenošću i preciznošću koja me još uvek oduševljava.
Zato mi je bilo veoma intrigantno što institucije kulture, kao roditelje u jednoj od oblasti, ne interesuje o čemu misle njihova deca. Zašto? Kao jedan od mogućih odgovora je misao izrečena na različite načine u više američkih filmova od kojih mi se najviše dopada verzija Harija Kalahana (The Dead Pool (1988)): " Well, opinions are like assholes. Everybody has one.", ponajviše zato jer zvuči dobro iz usta Klint Istvuda.
O izložbi Jelene Rubil? Pa koga to, stvarno, interesuje...