Razmišljam, ovih dana, o bajkama u kojima se novom članu zajednice saopštavaju tabui koji, zahvaljujući radoznalosti, budu neispoštovani. Biblijski motiv. Nikada ispoštovani tabui. Čemu njihovo postavljanje?
Ne volim da mi se postavljaju ograničenja. Vidim ih kao izraz nepoverenja. Moja radoznalost kao novog člana zajednice je u saznavanju svega što prostor zajednice pruža da bih po potrebi ili na zahtev mogao optimalno da delujem.
Neki ljudi suzbijaju svoju radoznalost sami postavljajući tabue. Prostor dostupan bez ispoljavanja radoznalosti vide kao prostor za delovanje i deluju dogovarajući se ali i po svojim kriterijumima. Ako se na dostupnom prostoru ne postave tabui, delovanje po sopstvenim kriterijumima može da bude interesantno. Mogu, recimo, da bace nešto što nije trebalo baciti. Nešto što je po njihovim kriterijumima zaslužilo takav tretman. Ceo jedan eksperiment koji nisu prepoznali kao takav već kao nemarnost ostalih članova zajednice. Nekakvu kutiju sa nekakvom smrdljivom štrokom u njenoj providnosti, recimo.
Može li im se zameriti? Nije bilo izrečenih tabua. Poštovali su dostupan prostor na osnovu svojih kriterijuma kao što su sami postavili i tabue. Jedino sporno može da bude da su svoje kriterijume stavili iznad nekih drugih dok je zajednica smatrala da se kriterijumi nužno ujednačavaju.
Tabu čuči u onom što ne razumemo. Možda je živ. Trebalo bi uvek proveriti.
Opremam sličnu posudu za eksperiment. Štampam nalepnicu “Ne diraj” i lepim je.
