Pokušavam da shvatim, već prilično dugo, šta je to tako važno u činiti zajedno. Odavno mi je jasno da je sretanje moje uspravnosti i tvoje spremnosti samo lep intermeco u svemu ostalom, kao odmor, kao praznik, a da je oko toga nešto sasvim drugo, nešto važno. Učiniće ti se svetogrđe ako kažem, važnije. Nešto što čini da se traje i u čemu je intermeco dobar nadev, ukusan, ali samo ako na tom nečem počiva čineći ga ukusnijim.
Razmišljam o tome dok te ovo jutro gledam levim, desnim još uvek u mekoći jastuka. Sasvim sam lenj da bih spustio prste na sve ono što ti se otelo pokrivanju. Sasvim mogu da osetim sve to na dlanu, ne mičući se. Sasvim smo jedno telo, pod mojim levim, povremeno žmirkavim, otresajući pospanost suncem koje se probija kroz okvir od izmaknutog stakla.
Ipak izguram sebe iz plahte i, pomalo ježeći se, bosonogo odtrupkam do džezve i vratim se sa mirisom uz koji voliš da se budiš. Nađeš me, pospano ne otvarajući oči, pokriješ me sobom, zgreješ spolja i iznutra i uz intermeco i pokoji gutljaj rasteruješ ostatke sna. Kada ih sasvim prvi put otvoriš ovog jutra zatekne te slika kako sediš na meni, lagano se njišeš, otpijaš gutljaj, hvatamo se pogledom dok iz nas izranja nešto veliko, sasvim veliko, ispunjava sav raspoloživ prostor, počinje da se preliva i kroz okvir od izmaknutog stakla sve dok ti ne zatrese telo i ne umiri te.
Pogledi nam se još drže. To nešto je tu. Viri iz tebe. Viri iz mene. Opipavamo ga čulima. Prepoznajemo, tu je od davnina. Od tvoje i moje davnine. Samo još da vidimo šta tačno...
