Kutija sa imenom. Otvorio sam je. Puno računa. Restoran. Namirnice. Restoran. Hrana. Važno je. Ova kutija je važna. Sačuvao sam. Kutija. Lepa kutija. Šta je u njoj bilo? Mora da su ovi računi. Restoran. Namirnice. Restoran. Hrana. Važno je. Da si tu znala bi. Staviću ih u kutiju. Na poklopcu je ime. Tvoje ime? Tvoje ime? Tvoje ime? Tvoje ime! U kutiji su računi. Restoran. Namirnice. Restoran. Hrana. Važno je. Tvoje ime. Na poklopcu je tvoje ime! Važno je. Sačuvaću. Kutija... |
Nije bilo prvi put da smo na tom mestu i nije bilo prvi put da smo to radili. Čavrljali smo o svemu što bi moglo da se desi, bili dobro raspoloženi. Bilo je svetlo, skoro sunčano, nekako kao da smo bili bosi ili je bilo meko pod nogama. Očekivali smo sve to ali ne tako i ne toliko. Ispustili smo po jedan veliki usklik kada smo se domogli prvog a bilo ih je još sijaset okolo. Na prvi pogled je izgledalo malo pa kada smo razgrnuli sve oko njega trebalo je upotrebiti obe šake da bi se podiglo. Ispuštalo je zvuke čim smo ga dotakli, još jače kada smo ga podigli. Neočekivani a poznati zvuci, ponavljajući. Sećam se da me je iznenadila zaravnjenost sa donje strane. Za trenutak sam se zamislio nad tim, kao da mi nije bilo pravo, ali čulo se, živo je i trebalo je nastaviti sa grejanjem i gurnuo sam ga na grudi, pod jaknu. Ravnim delom prema sebi. Čulo se sve jače, bio sam u neizvesnosti i pomalo nervozan šta će to biti, utoliko više što se uprkos zaklanjaju jaknom čulo sve više, nekako uznemireno, pozivajuće. |
Budio se ponekad, osvrtao okolo i pokušavao da se seti svega drukčije nego kao da mu je neko ispričao. Mora da je nešto bilo pre buđenja, nečega čega bi trebalo da se seti, onako iz prve. Na tome je i ostajalo. Budio se i čudio prstima na kojima su nokti bili sve duži, brada zadlakavila i počinjala da se valja, tu i tamo dok je migoljio po kući zagledao bi ga neki sve manje poznati lik, da bi posle nekog vremena prestao da mu se čudi otkud tu. |
Prošeta ponekad njenim prostranstvima, blago zatalasanim, glatkim, sa dva brežulka u dometu oka, pohrli ka njima, uspenje se i duboko udahne povetarac njenog glasa. Bdi na njima nemiran da što pre krene dalje. Prijatna toplota ga ne žuri nazad ali, radoznao, ustane i krene dalje, stušti se niz brežuljke pa niz blagu nizbrdicu, pomalo tvrdu, da bi se valjao malo niže, po mekoći tla, na domak šumarka odakle se glavni masiv razdvaja na dva manja. Uputi se jednim od njih do ćuvika odakle baci pogled na sve pređeno, pogleda napred i učini mu se da nema više kud. Bdi na njemu neko vreme osvrćući se naokolo i tražeći neobične oblike. Spazi, tamo nazad, pod šumarkom sakriven prolaz. Brzo se vrati nazad i uputi drugim manjim masivom, opet naleti na ćuvik sa kojeg nema dalje, osvrne se da osmotri prolaz. Vidi se malo bolje sa ove strane. Vidi, moraće niz onaj šumarak koji se sa glavnog masiva i skoro ravnog, posle skoro nekoliko koraka vrlo strmo spušta. Uputi se nazad do šumarka, pažljivo prođe ravan deo pa niz strminu. Naleti na izbičinu preko koje pažljivo pređe dodirujući je samo koliko je neophodno da bih se spustio do prolaza. Osmotri ga pažljivo. Reklo bi se da ne može proći. Priđe sasvim blizu, provuče glavu i osmotra neko vreme. Vlažno je i tamno ali mu nešto ne da mira pa provuče ramena i uz malo truda uđe ceo. Pipa okolo, traži gde bi mogao prolaz da se nastavlja i nađe ga ali je tesan i ne može dalje. Krene nazad, izvuče se, pa ramena, ostane mu samo glava, okreće je u svim smerovima kako bih video sve detalje. Pomisli kako bi ipak prolaz trebalo da se negde nastavlja, uđe ceo ponovo, ne nađe ga, vrati se nazad i tako neodlučan čas ulazi čas izlazi, vrteći glavom stalno, u nadi da će ipak nešto videti u tom mraku, sve dok se masiv snažno ne zatrese i natera ga da se sasvim izvuče i gleda neravnomerno podrhtavanje. Ono prođe, vrati se nazad sve dok ga novi potres ponovo ne prisili da izađe ceo. Vrati se u šumarak i naslonjen na tlo podrhtava zajedno sa masivom. Kada se umiri, otrči nazad do brežuljaka i preko njih dalje udišući ponovo povetarac njenog glasa, ovaj put nežniji... |
Raskrilio sam se da bi uletela svom silinom kao u finišu prsnog na 100m. Ničeg drugog protiv tebe osim štoperice. Razmakla si ostale, koji nisu bili ni svesni da postojim, kako bi izvela telom skoro nemoguće klizeće uletanje aterirajući pravo na moje usne, grleći me. Sklapanje mojih ruku oko te je prenulo iz foto finiša i vratilo u stvarnost, zbunilo osmeh, rasulo pogled svuda po meni, da nešto slučajno ne fali, dok ti manjak topline prostora u koji si uletela nije navukao kaput. |
Mora da je bilo neko uputstvo, pouka, šta i kako u vremenu koje je bilo tu, iza ćoška. Tada je samo ličilo na dva muška plakanja. Jedno odlazeće i jedno dolazeće, ali mora da je bilo još nešto, nešto važno. Izčilelo iz sećanja. Ne više od par reči koje su mogle da se prozbore i čuju dok je taj poslednji kratak zagrljaj trajao. |
U skoro privatnoj kolekciji instrumenata krio se još jedan, skoro stidljivo vireći iz ugla u kojem je bio izložen. Dolazio sam često, gledao ga iza stakla, u kutiji, otvorenoj do pola. Imao sam običaj da sedim u tom prostoru i vodim tihe razgovore sa njim. Iz malo ruku se čuo ali voleli su ono što je iz njega izlazilo da bi jednog trenutka skoro pao u zaborav i našao svoje mesto tu gde sam naišao na njega. Bilo je primećeno da dolazim i provodim puno vremena u tihom dijalogu. Kutija je uvek bila otvorena nešto više nego prošli put da bi pri jednoj poseti utvrdio da je više nema. Instrument je bio izložen u svom punom sjaju. |
< | siječanj, 2016 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | ||||
4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |