Mora da je bilo neko uputstvo, pouka, šta i kako u vremenu koje je bilo tu, iza ćoška. Tada je samo ličilo na dva muška plakanja. Jedno odlazeće i jedno dolazeće, ali mora da je bilo još nešto, nešto važno. Izčilelo iz sećanja. Ne više od par reči koje su mogle da se prozbore i čuju dok je taj poslednji kratak zagrljaj trajao.
Kada je par dana kasnije stigla vest, kratak telegram u maloj koverti sa crnim okvirom, mirno je gledao ostale uplakane. Mora da je to bilo deo uputstva. Šta bi drugo moglo da bude. Neko je morao da bude priseban i počne da brine o stvarima o kojima je trebalo brinuti. Neko je morao da preuzme odgovornost.
Oplakivanje je došlo kasnije. Bez jasnog razloga. Moguće da je uputstvo prestalo da važi. Istekao mu rok. Nije bilo predstave da će se doživeti neko drugo vreme, vreme u kojem neće više biti potrebno. Oplakivanje i odplakivanje. Možda samo eho samoće. Duboke sakrivene samoće započete u onom zagrljaju. Samoće koju je teško razumeti. Mesto gde ne bi nikog pustio jer ih dovoljno voli da ime ne učini tako nešto. Mesto odakle se razlivaju suze. Odakle bi inače? Mesto koje se ne razume do kraja, jer možda uputstva nije uopšte bilo. Možda su to bila samo dva muška opraštanje. Jedno koje je znalo šta to znači i drugo koje nije imalo blagu predstavu o njegovom značenju. Možda je oplakivanje iz tog nepoimanja zatvorenog u vremensku kapsulu čiji je vek trajanja istekao.
Vidim ga. Sedi mirno. Mocart. Rekvijem.Confutatis maledictis. Lacrimosa. Plač, sotto voce...