Rambler

Bila je stara. Napuštena. Na osami. Našao sam je. Mislim da jesam. Niko nije imao ništa protiv. Spavao sam u njoj par dana. Nastojao sam da spavam i one noći dok su vetrovi besneli pišteći kroz sve otvore koje su mogli da nađu. Digli su i more bacajući talase po njoj iako je bila visoko iznad. Ili je to bila kiša. Ispalo je jedino suvo tamo gde sam se smestio cvokoćući u tankoj vreći za spavanje. Sutradan je osvanulo sunčano jutro. More u zatonu je valjalo sitan beli pesak i igralo se plavom bojom.
Dovukao sam sve što je trebalo, bar sam tako mislio. Prilično dugo se ništa nije videlo. Još nekoliko puta su vetrovi pravili sviralu od nje a more ili kiša su je kupali. Ko će znati po mraku. Kutija sa alatom nije bila velika ali je imala u sebi sve što mi je trebalo da pripitomim to mesto. Mirisalo je po kedrovini, primorskom boru. Još uvek sam spavao u onom istom suvom ćošku. U istoj tankoj vreći.
Stigla su i stakla isečena na meru. Izbacivao sam ona polomljena ili naprsla i menjao ih novim. Ona zaprljana sam čistio kada je došla. Spustila je svoje stvari kraj vrata i prihvatila se četke. Uskoro je bilo jasno da četka nije dovoljna pa je špahtlom čistila ostatke ispucale boje, kitovala, šmirglala i bojila belom. Ćutke. Već je bilo odmaklo podne kada sam na prag stavio beli ubrus sa još prepoznatljivim tragovima savijanja, narezao hleb koji sam juče ispekao u maloj kamenoj peći. Širio se miris sveže spremljene ribe, češnjaka i ruzmarina. Pored bokal vina i vode. Sela je i jela polako zagledana u nijanse plavog mora u zatonu. Ćutke. Jeo sam polako zagledan u belinu peska u zatonu, na mestu susreta sa morem. Ćutke.
Do večeri sam zastaklio sve i učinio da se otvara i zatvara tiho. Uneo sam njene stvari. Zatvorila je vrata i smestila se u ugao preko puta, na podu, u vreći za spavanje.
Sanjao sam da mi je u krilu. Sanjao sam da me je primila za ruku i smestila dojku u moj dlan. Sanjao sam duboki mir.
Probudilo me je njeno meškoljenje u krilu. Dojka je bila u mom dlanu. Nisam bio siguran spavam li još.
Izvukla se iz zagrljaja i ne okrećući se navukla odeću. Spavao sam puštajući je da probudi jutro. Kada je zamirisalo, ustao sam, obukao se i seo na prag. Jeli smo zagledani u sopstvene slike sa horizonta događaja.
Dan se završio sa još beline koju je širila i još toga što je mirisalo po sveže obrađenom drvetu.
Noć se završila u mom krilu.
Rano jutro se završilo obedom pogleda uprtih u daljinu.
Kada je skoro sve bilo na svom mestu, računajući i vatru u kaminu i barku na žalu i malu baštu sa začinskim biljem i klupu u hladu, podigla je pogled i pustila me da se zagledam duboko, duboko, koliko god sam umeo, čineći isto. Prepoznao sam odlazak. Noć smo proveli opraštajući se. Burno.
...
Prepoznao sam odlazak u njenom pogledu. Noćas ćemo zajedno, sve beli... Otići... Ćutke

Uporno ga je pratila, ispod oka gledajući, dok se hrani, uteruje red ili zaskače ostale ženke. Nastojala je da bude blizu ali ne previše, kada je imao potrebu da iskali bes ili kada je pokazivao mladim izazivačima da je još uvek u punoj snazi. Nije mu oprostila i čvrsto je rešila da će ga svakako sprečiti da ponovo učini isto, ali pre toga, morala je da mu se umili, da opet stekne njegovu naklonost kako bi je ponovo zaskočio i dao joj novu priliku.
U međuvremenu je tugovala nastojeći da se to ne primeti. Gledala je druge sličnog uzrasta i zapažala kako je nežniji, privijala ga na grudi, hranila, štitila od pogleda. Druge majke su svoje nosile na grudima ili na leđima, ona je svog još uvek morala da pridržava na grudima što nije moglo da ostane nezapaženo. Tog dana, on je prišao, prstom prešao po mlitavom telu na njenim grudima, istrgao ga iz njenog naručja i besnim pokretom tresnuo o tlo. Još jedan nesposoban potomak. Neko ko mu kvari ugled. Ugled vođe.
Trebalo je da prođe vreme da nemio događaj bude zaboravljen i da on ponovo obrati pažnju na nju. Desilo se onako kako je znala da će se desiti. Primetila je da nailazi, okrenula mu je leđa prebirajući po hrani. Na njoj se videlo da je spremna. Prepoznao je, frknuo i ipak zaskočio. Telom joj se razlilo zadovoljstvo. Imaće ga opet.
Znala je odmah da će morati da se skloni kada su ostale ženke iz njenog vremena počele da privijaju na grudi svoje mlade. Kasnila je. Počela je da zaostaje za drugima i poizdalje ih pradi u dnevnom napredovanju. Ubrzo je i ona imala mlado na grudima i ponovo se pridružila ostalima ali za kratko. Shvatila je da se njeno razlikuje, da je opet onako slabo i da će joj trebati više vremena i snage da ga stavi na noge kako bi bilo kao i ostali mladi. Ponovo je išla za ostalima, spavala podalje, nastojala da se ne sretne sa besom onog koji joj je već oduzeo jedno. Ubrzo je shvatila da nije jedina. Dok su obilazili granicu teritorije videla je njen pogled i pokušaj da sakrije njeno mlado. Pokazala joj je svoje. Razumele su se. Majke zore čovečanstva.