Rambler

Kutija sa imenom. Otvorio sam je. Puno računa. Restoran. Namirnice. Restoran. Hrana. Važno je. Ova kutija je važna. Sačuvao sam. Kutija. Lepa kutija. Šta je u njoj bilo? Mora da su ovi računi. Restoran. Namirnice. Restoran. Hrana. Važno je. Da si tu znala bi. Staviću ih u kutiju. Na poklopcu je ime. Tvoje ime? Tvoje ime? Tvoje ime? Tvoje ime! U kutiji su računi. Restoran. Namirnice. Restoran. Hrana. Važno je. Tvoje ime. Na poklopcu je tvoje ime! Važno je. Sačuvaću. Kutija...

Nije bilo prvi put da smo na tom mestu i nije bilo prvi put da smo to radili. Čavrljali smo o svemu što bi moglo da se desi, bili dobro raspoloženi. Bilo je svetlo, skoro sunčano, nekako kao da smo bili bosi ili je bilo meko pod nogama. Očekivali smo sve to ali ne tako i ne toliko. Ispustili smo po jedan veliki usklik kada smo se domogli prvog a bilo ih je još sijaset okolo. Na prvi pogled je izgledalo malo pa kada smo razgrnuli sve oko njega trebalo je upotrebiti obe šake da bi se podiglo. Ispuštalo je zvuke čim smo ga dotakli, još jače kada smo ga podigli. Neočekivani a poznati zvuci, ponavljajući. Sećam se da me je iznenadila zaravnjenost sa donje strane. Za trenutak sam se zamislio nad tim, kao da mi nije bilo pravo, ali čulo se, živo je i trebalo je nastaviti sa grejanjem i gurnuo sam ga na grudi, pod jaknu. Ravnim delom prema sebi. Čulo se sve jače, bio sam u neizvesnosti i pomalo nervozan šta će to biti, utoliko više što se uprkos zaklanjaju jaknom čulo sve više, nekako uznemireno, pozivajuće.

Jutro je već odmaklo i kroz žaluzine se uvlačilo sunce. Krilo mi je bilo prazno. Izvukla si se i negde otišla. Tvojih zvukova nije bilo. Iznad glave je sat na mobilnom uporno pijukao sve jače i jače. Nedostajala si kao i ono čudno zaravnjeno sa donje strane, kao uputstvo da tumbanje nije dozvoljeno. Izvučem ruku u hladno jutro prošarano nalepnicama sunca veličine proreza na žaluzinama i ućutkam mobilni zvuk jajeta iz kojeg samo što se nije ispililo... Nešto...

Budio se ponekad, osvrtao okolo i pokušavao da se seti svega drukčije nego kao da mu je neko ispričao. Mora da je nešto bilo pre buđenja, nečega čega bi trebalo da se seti, onako iz prve. Na tome je i ostajalo. Budio se i čudio prstima na kojima su nokti bili sve duži, brada zadlakavila i počinjala da se valja, tu i tamo dok je migoljio po kući zagledao bi ga neki sve manje poznati lik, da bi posle nekog vremena prestao da mu se čudi otkud tu.

Budio se ponekad i drukčije, uredno podrezanih noktiju, podšišan, fazonirane brade, mirisao je na tela pored kojih se budio i divio im se prelazeći prstima i usnama preko oblina. Budnim su ga držali osmesi i pitanja na koja je odgovarao ludačkom iscrpnošću, Budnim su ga držali zagrljaji, ponekad dugi baš onoliko koliko mu je godilo. Budnim ga je držala vatra u očima koje su ga gledale, toplina iz njih, toplina iz glasa koji mu je odzvanjao u ušima još dugo nakon izgovaranja, toplina sa usana koje su umele svuda da ga nađu. Budnim ga je držala i snaga narasla iz spleta svega što se može splesti od dva tela, dve glave i svega iz njih. Ta snaga ga je punila i sećanja su prestajala da budu kao iz nečije priče, bila su njegova, dosezala su daleko i duboko. Budnim ga je držala radost koju je osećao u tom spletu, tiha, duga, skoro nepotrošiva radost.

Široko otvorenih očiju, poluotvorenih usta u zamahu iskazivanja svega što ne ume da pretvori u reči, uživa u probuđenosti.

Prošeta ponekad njenim prostranstvima, blago zatalasanim, glatkim, sa dva brežulka u dometu oka, pohrli ka njima, uspenje se i duboko udahne povetarac njenog glasa. Bdi na njima nemiran da što pre krene dalje. Prijatna toplota ga ne žuri nazad ali, radoznao, ustane i krene dalje, stušti se niz brežuljke pa niz blagu nizbrdicu, pomalo tvrdu, da bi se valjao malo niže, po mekoći tla, na domak šumarka odakle se glavni masiv razdvaja na dva manja. Uputi se jednim od njih do ćuvika odakle baci pogled na sve pređeno, pogleda napred i učini mu se da nema više kud. Bdi na njemu neko vreme osvrćući se naokolo i tražeći neobične oblike. Spazi, tamo nazad, pod šumarkom sakriven prolaz. Brzo se vrati nazad i uputi drugim manjim masivom, opet naleti na ćuvik sa kojeg nema dalje, osvrne se da osmotri prolaz. Vidi se malo bolje sa ove strane. Vidi, moraće niz onaj šumarak koji se sa glavnog masiva i skoro ravnog, posle skoro nekoliko koraka vrlo strmo spušta. Uputi se nazad do šumarka, pažljivo prođe ravan deo pa niz strminu. Naleti na izbičinu preko koje pažljivo pređe dodirujući je samo koliko je neophodno da bih se spustio do prolaza. Osmotri ga pažljivo. Reklo bi se da ne može proći. Priđe sasvim blizu, provuče glavu i osmotra neko vreme. Vlažno je i tamno ali mu nešto ne da mira pa provuče ramena i uz malo truda uđe ceo. Pipa okolo, traži gde bi mogao prolaz da se nastavlja i nađe ga ali je tesan i ne može dalje. Krene nazad, izvuče se, pa ramena, ostane mu samo glava, okreće je u svim smerovima kako bih video sve detalje. Pomisli kako bi ipak prolaz trebalo da se negde nastavlja, uđe ceo ponovo, ne nađe ga, vrati se nazad i tako neodlučan čas ulazi čas izlazi, vrteći glavom stalno, u nadi da će ipak nešto videti u tom mraku, sve dok se masiv snažno ne zatrese i natera ga da se sasvim izvuče i gleda neravnomerno podrhtavanje. Ono prođe, vrati se nazad sve dok ga novi potres ponovo ne prisili da izađe ceo. Vrati se u šumarak i naslonjen na tlo podrhtava zajedno sa masivom. Kada se umiri, otrči nazad do brežuljaka i preko njih dalje udišući ponovo povetarac njenog glasa, ovaj put nežniji...

Raskrilio sam se da bi uletela svom silinom kao u finišu prsnog na 100m. Ničeg drugog protiv tebe osim štoperice. Razmakla si ostale, koji nisu bili ni svesni da postojim, kako bi izvela telom skoro nemoguće klizeće uletanje aterirajući pravo na moje usne, grleći me. Sklapanje mojih ruku oko te je prenulo iz foto finiša i vratilo u stvarnost, zbunilo osmeh, rasulo pogled svuda po meni, da nešto slučajno ne fali, dok ti manjak topline prostora u koji si uletela nije navukao kaput.

Talasanje prostor vremena se utišalo.

Mora da je bilo neko uputstvo, pouka, šta i kako u vremenu koje je bilo tu, iza ćoška. Tada je samo ličilo na dva muška plakanja. Jedno odlazeće i jedno dolazeće, ali mora da je bilo još nešto, nešto važno. Izčilelo iz sećanja. Ne više od par reči koje su mogle da se prozbore i čuju dok je taj poslednji kratak zagrljaj trajao.

Kada je par dana kasnije stigla vest, kratak telegram u maloj koverti sa crnim okvirom, mirno je gledao ostale uplakane. Mora da je to bilo deo uputstva. Šta bi drugo moglo da bude. Neko je morao da bude priseban i počne da brine o stvarima o kojima je trebalo brinuti. Neko je morao da preuzme odgovornost.

Oplakivanje je došlo kasnije. Bez jasnog razloga. Moguće da je uputstvo prestalo da važi. Istekao mu rok. Nije bilo predstave da će se doživeti neko drugo vreme, vreme u kojem neće više biti potrebno. Oplakivanje i odplakivanje. Možda samo eho samoće. Duboke sakrivene samoće započete u onom zagrljaju. Samoće koju je teško razumeti. Mesto gde ne bi nikog pustio jer ih dovoljno voli da ime ne učini tako nešto. Mesto odakle se razlivaju suze. Odakle bi inače? Mesto koje se ne razume do kraja, jer možda uputstva nije uopšte bilo. Možda su to bila samo dva muška opraštanje. Jedno koje je znalo šta to znači i drugo koje nije imalo blagu predstavu o njegovom značenju. Možda je oplakivanje iz tog nepoimanja zatvorenog u vremensku kapsulu čiji je vek trajanja istekao.

Vidim ga. Sedi mirno. Mocart. Rekvijem.Confutatis maledictis. Lacrimosa. Plač, sotto voce...

U skoro privatnoj kolekciji instrumenata krio se još jedan, skoro stidljivo vireći iz ugla u kojem je bio izložen. Dolazio sam često, gledao ga iza stakla, u kutiji, otvorenoj do pola. Imao sam običaj da sedim u tom prostoru i vodim tihe razgovore sa njim. Iz malo ruku se čuo ali voleli su ono što je iz njega izlazilo da bi jednog trenutka skoro pao u zaborav i našao svoje mesto tu gde sam naišao na njega. Bilo je primećeno da dolazim i provodim puno vremena u tihom dijalogu. Kutija je uvek bila otvorena nešto više nego prošli put da bi pri jednoj poseti utvrdio da je više nema. Instrument je bio izložen u svom punom sjaju.

Pitao sam i dobio odobrenje. Mogu dobiti instrument na nekoliko dana i muzicirati. Iako sam već puno znao o njemu, imati ga u rukama je bilo nešto sasavim drugo. Prvo što je moglo da se primeti je glatkoća laka. Puno truda je uloženo u njegov izgled a i drvo i lak su bili takvi da je bilo moguče dobiti takvu glatkoću. Drugo što je moglo da se primeti, instrument je imao stari štim. A žica nije bila na osnovnom tonu od 440 već na 437Hz što je zgušnjavalo celu skalu tonova koje je bilo moguće dobiti. Zbog toga je instrument vibrirao sasvim drukčuje proizvodeći tonove koji su zvučali isprva neobično, delom zbog štima delom zbog relativno dugog perioda zanemarivanja kada na njemu niko nije svirao.

Nisam menjao štimovanje nit sam naprezao instrument do krajnjih granica kao što bih uradio sa nekim drugim. Prevlačio sam gudalom nežnije, napregnuto slušajući svaki mogući overton koji bi se oteo pri sviranju. Birao sam kompozicije koje nisu bile tako zahtevne. Birao sam one koje više podsećaju na buđenje posle dugog sna, povremeno ubacujući brze sekvence kada su prsti brže radili a gudalo lenjo uzlazilo i silazilo sa žica. Povremeno bi gudalo bilo premazivano kako bi žice bile lakše pokretane na davanje zvuka. Bilo je to kamerno muziciranje skoro sve vreme koje je bilo na raspolaganju. Osim poslednjih nekoliko sati, kada sam dozvolio sebi da instrument izložim većem naprezanju. Prijalo nam je, oboma.

Nažalost, morao sam ga vratiti. Volim da mislim da je postao moj, nakon nekoliko dana muziciranja. Imao sam ga sve vreme uz sebe, onako u kutiji, kada sam van kuće, u nekom restoranu na ručku ili u obilasku delova grada gde odavno nisam bio. Bio je to dobar osećaj imati ga uz sebe. Gledali su me nekako drukčije. Odnosili se prema njemu sa poštovanjem. Povremeno bih otvarao kutiju, onako u mislima, i na tim, ne baš bučnim mestima, ispunjenih žagorom ljudi u tihim razgovorima, muzicirao. Tada se na meni moglo zapaziti da sam otsutan, kašika sa supom bi predugo vremena provodila u vazduhu ili bih zalogaj predugo mleo, šoljica sa kafom bi se hladila na pola puta od tacne do usana a mrve sa kolača bi padale nazad na tanjirić.

Obilazim instrument koji još uvek leži u onom istom ćošku gde sam ga ugledao prvi put. Bez kutije. Svetlost se igra sa njegovim obrisima. Ponekad presedim ceo dan u tihom dijalogu u kojem ima više ćutnje nego ranije. Bolje ga razumem posle tih nekoliko dana muziciranja. Razumem taj arhaični štim, mogu da uskladim melodije svirane u drugom, modernom, štimu.

Volim da mislim da ću opet biti u mogućnosti da muziciram na njemu i da će to biti nešto drukčija muzika od one namenjene upoznavanju opsega instrumenta i svih njegovih kvaliteta. Već komponujem sa tim mislima u glavi. Biću spreman...