Rambler

Kako izgleda kada nešto jako želiš, jako, jako želiš i jednog trenutka dogodi se? Neverica? Blag nemir dobrog događaja? Dogodi se i shvatiš da nikada uistinu nisi se spremala za ono što sledi, šta sa ostvarenom željom. Odjednom hiljadu pitanja a ni jednog toliko potrebnog odgovora, ni izdaleka. Učiš se kretanju po do jučerašnjem svetu, kretanju koje si jako, jako želela a ne usuđuješ se u neizvesnost njegovih mogućnosti.

Imaš ih. Naziru se. Vidi ti se na licu, u pokretima, u glasu, da si svesna njihove prisutnosti ali se ne usuđuješ da ih upotrebiš. Misliš da te ne mogu izdržati, da su prenežna za pregrubu okolinu? Bojiš li se pruženog prsta što možeš nešto što si jako, jako želela?

Već su bila tamo. Čekala su da se pojavi neko, neko zbog koga će izrasti i pustiti te da budeš ono što si oduvek jako, jako želela.

Hajde Zvončice, poleti!

Nosi rasparne cipele. Ume da navuče suknju, koja je obično kraća nego što biste očekivali ali su zato čarape u prijatno srodnim bojama. Češlja se dovoljno redovno iako njena kosa zna gde joj je mesto. Govori čudnim rečima koje se razumeju tek iz treći put. Raduje se stvarima kojima se drugi ne raduju. Ima vešte prste i može puno toga, da zameni gumu na kamionu, da ubaci granatu u haubicu iako je samo nešto malo veća od granate. Gleda prkosno i ume da ćuti iz inata. Kada ne možemo da se dogovorimo, lomimo ruku, i kada već dođe dotle znam da će me ubediti. Poštuje opklade a jedna od njih je da naizmenično piškimo stojeći i sedeći. U onom prvom slučaju, dobaci dalje. Skoro uvek sem kad pijemo pivo. Ne voli ga. Ali zato me nadpije u svemu ostalom. Voli da spavamo zajedno jer može da se ogrne mnome kao pokrivačem. Kaže da baš grejem. Ume da me umori ali i odmori. Niko ne ume tako lepo da klizi po meni napinjući i opuštajući mi sve mišiće usput. Najviše volim kada je zateknem ujutro u krilu, zabijenu, sa mojom rukom zakopčanom preko grudi koje mi greju i bodu dlan. Niko kao ona ne ume tako lepo da kaže "Dobro jutro", niko ne ume tako umorno da kaže "Laku noć" rušeći se po meni. Voli da me iznenadi jelima koja nigde ne postoje i za koje uvek moram da kažem da su vrlo ukusna jer ne bih da lomimo ruku ponovo. Voli da skitamo po šumi i tada je nosim na krke đake a ona ciči od zadovoljstva što može sa visine da posmatra svet. Zatvori mi oči dlanovima i tera me da idemo po bespuću samo na osnovu njenih uputstava. Tada njene reči koje se razumeju iz treći put razumem iz prvi put. Ume da kaže "Ej, setila sam se, zašto noćas ne bi spavali napolju". A tamo je obično prijatnih minus pet celzijusa i para pravi lepe slike izlazeći iz usta. Voli da ide u pozorište, da sedimo na balkonu, jer može da mi zaspi na rukama. Posle pričamo o predstavi iako bi neko rekao da je prespavala.

Dobro je što ne postoji jer u suprotnom, jednog trenutka bi mi sasvim ozbiljna rekla "Znaš, mnogo sam umorna, odmoriću sada". Smestila bi se u moje naručje i ne bi mi ostalo ništa drugo nego da malo sačekam, pa i ja "odmorim". Jer, šta bih ja bez nje. Ne bih umeo da nastavim sam... A tako malo sam vam ispričao o njoj...

Samo se još poneka kap otkida od strehe i pada dugo, udarajući na kraju u baricu, talasajući brzo prstenove sjedinjenih posestrima ili u mokri asfalt, razbijajući se u desetine sitnih odblesaka ili na mantil, šareneći ga tamnim staračkim pegama. Prvo kuglica, polako klizeći niz vlakna pretvori se u disk i na kraju, brzo, neprimetno, zaroni u tkaninu ostavljajući tamni pečat. Narandžasti oblaci odlazeće kiše gube sjaj. Miriše navlaženi park na prizemljenu prašinu i svežinu pokisle rane jeseni. Umorni, umiveni, listovi platana čekaju metlu večernjih čistača. Stvarno više nemam izgovor i čekam te. Podižem kragnu, duboko guram ruke u prostrane džepove koji su prazni bez tvog toplog stiska, nasumce biram stazu i polazim.

Između je mali okrugli sto kafea, duboke čaše hladne nes kafe na šarenim podmetačima Badvajzer piva razlistanih od čestog brisanja staklene površine i nit, tanka nit, duž koje klize prsti i dodiruju ti levu jagodicu iznad osmeha, ispod svetlog, jasno šminkom omeđenog oka i zenice iz koje počinješ glatko da kliziš po hrapavoj koži pružene ruke, obavijajući nju, rame, vrat, grudi. Duboko udahnem i pustim da prekriješ lice, izdahnem i počnem da te dišem, skupim se, stanem u kap i mislim te kao što ti već činiš potapajući me. Svuda si. Ne razlikuju se mojih pedeset i tvojih trideset.

Ulećem u park oštro zavijaući oko ovisokog stuba prolaza izbegavajući da mi se zarije u rebra. Noge me izdaju na nepromišljeno visokim štiklama cipela iz kojih sa svakim korakom izlazi po malo usput nakupljene kiše. Mokri ostaci ulepšavane kose mlate me po licu, a torba, klizeći niz rame preti da me izgubi upravo pred strehom. Hvatam se za stub i vidim iza ugla. Nema ga. Hvatam se za kolena i pokušavam da dođem do daha. Sa strehe se odlepila kap i hita naniže. Razbija se. Hladnoća se polako uvlači sa sve dubljim udisajima. Podižem pogled i tražim tragove istisnute vode njegovim mekanim cipelama. Vidim ih. Jurim stazom. Nije mi hladno. Pokušavam da mokru kosu sklonim sa lica. Vidim mu leđa. Ruke duboko u džepovima. Stižem i bacam mu se na grudi. Dahćem kao pas u lovu sa upravo donetom pticom. Držim ga čvrsto oko struka. Izvlači ruke i sporo ih spušta na moje bokove. Pripijam se, nos curi po košulji, šmrcnem, on ćuti, razumem ga. Rukavom brišem nos, briga me zbog traga na rukavu spremna da se suočim sa njegovim pogledom. Vrat, obrijao se, obrijao se, o, nešto nije u redu, osmeh, zbunjeni osmeh gleda me i širi ruke. Užasnuta odmičem se, on, okrećući se na peti, nestaje, nečujni krik se sprema da napusti grlo. Okrećem se naokolo.

Prelazim ulicu. Na uglu, otresajući kišobran, sprema se da ga sačeka. Stigla je ranije, delić minuta jer on već hita pored izloga, pridružuje joj se, pruža ruku. I ona... Od skoro su. Zastajem i gledam u pun izlog praznim pogledom. Oni prolaze pored mene. Njen miris prolazi pored mene, poseban, samo za tu priliku, samo za njega, samo za mene ispraćam ih preko prelaza i ona zaronjena diže pogled. On širi ruke, odmiču se, okreće se na peti i odlazi ostavljajući je da se okreće naokolo. Kosa joj je mokra, njena crna lepa kosa visi u krpama, torba spala sa ramena klati se na podlaktici gužvajući mokar mantil, kolena joj drhte, usta raširena u tihi krik duboko hvataju vazduh, njen pogled stiže moj, čvrsto ga hvata. Između nas reka automobila u žurbi. Stajemo na ivičnjak.

Kolena mi drhte. Gde je, pobogu, videla sam mu stope. Hvatam vazduh da zaustavim već spremne kapi, pogled mi magle da na drugoj strani vidim. Vidim ga. Puštam da se kapi otresu i hvatam čvrsto njegov pogled. Stajemo na ivičnjak. Pružam korak i kao da hodam po vodi, lelujam mu u susret. Oči su mu zabrinute, oprostile su, užasnute nešto mi govore, lelujam i rušim se u naručje.

Ona pruža korak i staje na put ogromnoj nemani na točkovima koja je uz urlik i cviljenje mimoilazi praveći lom ostalim zahuktalim mašinama. Hoda držeći se za moj pogled i ruši se u moje naručje.

Nekud me nosi, nevažno gde dok su njegove ruke tu. Držim se za njegov pogled kao za nit, tanku nit, duž koje klize prsti i dodiruju mu levu jagodicu iznad osmeha, ispod svetlog oka i zenice iz koje počinje glatko da klizi po koži pružene ruke, obavijajući je, pa rame, vrat, grudi. Duboko udahnem i pustim da prekrije lice, izdahnem i počnem da ga dišem, skupim se, stanem u kap i mislim ga kao što to već čini potapajući me. Svuda je.

Zavaljen u stolicu mekano obloženoj, povremeno pružim ruku i sa stočića levo pokupim čašu bevande i otpijem gutljaj ili dva, coknem jezikom i bacim pogled hoćeš li skoro. Od vrata terase se otme miris sveže skuvane kafe i uskoro si tu. Pogledamo se duboko u oči, zazvone čaše u sudaru, otpijemo i mirujemo okruženi tvojim trudom smeštenim u saksije različitih oblika i veličina. Prkos u koritancetu od tesanog bračkog kamena se propeo na prste da dohvati malo više sunca koje mu zakljanjaju afrički ljilani. Procvali ruzmarin u mrtvom uglu zida i ograde. Pod prozorom dve vrste bosiljka uzguranih ali mirnih u saksiji od pečene gline. Ostalom ne znam imena. Pitam i ti me predstavljaš svakoj od cvetnih biljaka, kazujući mi ime, kako si došla do nje i još puno nekih pričica koje tvom cvetnom okruženju daju dušu. Slušam te, slušam svu ljubav prema njima koju iskazuju tvoje reči i mislim, voliš li me tako bogato. Pogledaš me a tvoje oko, jedno i drugo, nežna blaga naznaka osmeha, ozarenost lica, nemir čuperka iznad desnog oka, pokret tela koje hrli ka meni, mekani nestašni poljubac u vrh nosa, kazuju mi koliko sam bogat.