Rambler

Jednom davno, na putu za trideset i šestu usnio sam san. Bez slika. Samo glas. Skoro kao moj.
"Na današnji dan, umrećeš"
Nije bilo straha u tom rečitom snu ni ikakve teskobe. U tom snu bez slika tama je bila kao topla kupka posle napornog treninga. Ona vrsta tame koja se dobije kada sklopite oči i znate da će sve biti u redu. Bio je to sasvim dobar san jer, dobro je znati kada treba da odeš.
Spremio sam se i čekao. U stvari, nisam čekao. Na ovaj ili onaj način oprostio sam se sa svima za koje sam mislio da im je stalo. Nema ih tako puno. Dan je prolazio, veče, zanoćilo je. Zaspao sam pre ponoći ne očekujući buđenje.
Ali, probudio sam se
Godina je očas prošla i nešto, što je izgledalo kao san sanjan pre godinu dana, ponovilo se. Tama nije bila potpuna, i nisu bile samo reči, već i slika, samo jedna. Svake godine, iste reči i po još jedna slika. Skoro kao uputstvo. Nakon godina sanjanja i popunjavanja albuma postalo je sasvim jasno. Prvim snom počelo je veliko premotavanje. Zaglavio sam na putu za trideset šestu. Ne obično zaglavljivanje. Veliko zaglavljivanje. Kao kada prekinete putovanje a do vas stiže sve kao da ste nastavili. I jeste i niste prekinuli putovanje. Telo jeste ali glava nije. I još nešto je postalo jasno. Na taj dan, pristaću na umiranje.
Svake godine, tog dana, odlagao sam odluku. Nekada sa razlogom, nekad sa nadom. Nekada se pokazalo da razlog i nije bio tako jak ili da je nada, ipak, bila samo nada. Ponekad je razlog bio dovoljno dobar da se nije pojavljivala potreba za donošenje odluke tokom niza godina. Ali, san se ponavljao podsećajući na stare i dodajući nov detalj.
Kao jutros, recimo. Nikog nisam pozvao da se oprostim. U stvari, jesam. Je li to ličilo na oproštaj? Ne bih rekao. Barem nisam o tome mislio kao o oproštaju. Kao i svakog tog dana pustio sam da mi se misli pletu oko toga, hoću li ili neću pristati. Nekada je odluka bila laka i brza, nekada komplikovana, nekada teška.
Ovaj put, mislim da ću, ipak, odluku da zadržim za sebe. Sutra će, ionako, sve biti jasno.