Budio se ponekad, osvrtao okolo i pokušavao da se seti svega drukčije nego kao da mu je neko ispričao. Mora da je nešto bilo pre buđenja, nečega čega bi trebalo da se seti, onako iz prve. Na tome je i ostajalo. Budio se i čudio prstima na kojima su nokti bili sve duži, brada zadlakavila i počinjala da se valja, tu i tamo dok je migoljio po kući zagledao bi ga neki sve manje poznati lik, da bi posle nekog vremena prestao da mu se čudi otkud tu.
Budio se ponekad i drukčije, uredno podrezanih noktiju, podšišan, fazonirane brade, mirisao je na tela pored kojih se budio i divio im se prelazeći prstima i usnama preko oblina. Budnim su ga držali osmesi i pitanja na koja je odgovarao ludačkom iscrpnošću, Budnim su ga držali zagrljaji, ponekad dugi baš onoliko koliko mu je godilo. Budnim ga je držala vatra u očima koje su ga gledale, toplina iz njih, toplina iz glasa koji mu je odzvanjao u ušima još dugo nakon izgovaranja, toplina sa usana koje su umele svuda da ga nađu. Budnim ga je držala i snaga narasla iz spleta svega što se može splesti od dva tela, dve glave i svega iz njih. Ta snaga ga je punila i sećanja su prestajala da budu kao iz nečije priče, bila su njegova, dosezala su daleko i duboko. Budnim ga je držala radost koju je osećao u tom spletu, tiha, duga, skoro nepotrošiva radost.
Široko otvorenih očiju, poluotvorenih usta u zamahu iskazivanja svega što ne ume da pretvori u reči, uživa u probuđenosti.
