- Potrebna mi je pomoć, možeš li?
- Daaa... Šta radim ovde dođavola. - Ovde ti je. Uzmi najveći, biće jednostavnije. Dobro mi je ležao u ruci. Oštar, dobro izbalansiran. Moje rame je dodirivalo njeno. Odmakla se. - Jesi li radio to nekada? - Hoćeš recept? - Ha ha, ne. Vidim da su iste debljine, ujednačeni potezi, odsečni. Zanjihao sam glavom i telom šireći ruke. - Dobar si u tome. Stvarno. "U svemu sam dobar" zaustih da kažem, ali to ne bi bila istina inače ne bih bio ovde. - Da... Uzela je nož, obrisala oštricu i vratila ga u šaku koja je ostala da visi u vazduhu. Još jednom sam mu odmerio težinu i vratio ga u drveni držač. - Sedi, brzo ću. Okrznuo me njen osmeh. Neodlučno sam stajao odmeravajući daljinu stolice i vrata. Prostor se lagano izvijao čineći kvaku sve bližom. - Nećeš pobeći? - Molim!? - Rekla sam. Nećeš pobeći? Ivice prostorije su se poravnale. - Neću. Nešto kao osmeh na mom licu. - Hajdemo. Obrisala je ruke, složila krpu i spustila je na sto. Dva koraka iza ali njeni se skoro ne čuju - Rekla mi je da ćeš doći ali više nije bilo slobodnih termina. Vrata desno. Odmah stižem. Vrata desno. Službeni prostor. Koliko je dobro da privatni i službeni prostor budu tako blizu? Hodnik daleko. Svetlost lampi. Plafon belo čist. Zid pun knjiga. Kauč. Slika u ulju iznad. Teška meka zavesa. Stočić. Bokal sa vodom i dve čaše. Udobna fotelja. Nešto malo manje udobna preko puta. Izaberem nju. Trebalo bi da ostanem usredsređen. - Ha ha, to je moje mesto. Trebalo bi da budem usredseđena, ti opušten. Utonem u fotelju... Ne želim da budem ovde... A ni na nekom drugom mestu... - Šta vam je rekla? - Da ćeš doći. - Ništa više? - Ništa više. Bilo bi mi lakše da jeste. Bilo bi lakše da je sve rekla, ali to tako ne ide. Valjda. Moguće zato što ne zna sve. Kao ni ja. |
< | listopad, 2015 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | 4 | |||
5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |