- Potrebna mi je pomoć, možeš li?
- Daaa...
Šta radim ovde dođavola.
- Ovde ti je. Uzmi najveći, biće jednostavnije.
Dobro mi je ležao u ruci. Oštar, dobro izbalansiran. Moje rame je dodirivalo njeno. Odmakla se.
- Jesi li radio to nekada?
- Hoćeš recept?
- Ha ha, ne. Vidim da su iste debljine, ujednačeni potezi, odsečni.
Zanjihao sam glavom i telom šireći ruke.
- Dobar si u tome. Stvarno.
"U svemu sam dobar" zaustih da kažem, ali to ne bi bila istina inače ne bih bio ovde.
- Da...
Uzela je nož, obrisala oštricu i vratila ga u šaku koja je ostala da visi u vazduhu. Još jednom sam mu odmerio težinu i vratio ga u drveni držač.
- Sedi, brzo ću.
Okrznuo me njen osmeh. Neodlučno sam stajao odmeravajući daljinu stolice i vrata. Prostor se lagano izvijao čineći kvaku sve bližom.
- Nećeš pobeći?
- Molim!?
- Rekla sam. Nećeš pobeći?
Ivice prostorije su se poravnale.
- Neću.
Nešto kao osmeh na mom licu.
- Hajdemo.
Obrisala je ruke, složila krpu i spustila je na sto. Dva koraka iza ali njeni se skoro ne čuju
- Rekla mi je da ćeš doći ali više nije bilo slobodnih termina. Vrata desno. Odmah stižem.
Vrata desno. Službeni prostor. Koliko je dobro da privatni i službeni prostor budu tako blizu? Hodnik daleko.
Svetlost lampi. Plafon belo čist. Zid pun knjiga. Kauč. Slika u ulju iznad. Teška meka zavesa. Stočić. Bokal sa vodom i dve čaše. Udobna fotelja. Nešto malo manje udobna preko puta. Izaberem nju. Trebalo bi da ostanem usredsređen.
- Ha ha, to je moje mesto. Trebalo bi da budem usredseđena, ti opušten.
Utonem u fotelju... Ne želim da budem ovde... A ni na nekom drugom mestu...
- Šta vam je rekla?
- Da ćeš doći.
- Ništa više?
- Ništa više.
Bilo bi mi lakše da jeste. Bilo bi lakše da je sve rekla, ali to tako ne ide. Valjda. Moguće zato što ne zna sve. Kao ni ja.
Post je objavljen 08.10.2015. u 09:52 sati.