Rambler

- Potrebna mi je pomoć, možeš li?
- Daaa...
Šta radim ovde dođavola.
- Ovde ti je. Uzmi najveći, biće jednostavnije.
Dobro mi je ležao u ruci. Oštar, dobro izbalansiran. Moje rame je dodirivalo njeno. Odmakla se.
- Jesi li radio to nekada?
- Hoćeš recept?
- Ha ha, ne. Vidim da su iste debljine, ujednačeni potezi, odsečni.
Zanjihao sam glavom i telom šireći ruke.
- Dobar si u tome. Stvarno.
"U svemu sam dobar" zaustih da kažem, ali to ne bi bila istina inače ne bih bio ovde.
- Da...
Uzela je nož, obrisala oštricu i vratila ga u šaku koja je ostala da visi u vazduhu. Još jednom sam mu odmerio težinu i vratio ga u drveni držač.
- Sedi, brzo ću.
Okrznuo me njen osmeh. Neodlučno sam stajao odmeravajući daljinu stolice i vrata. Prostor se lagano izvijao čineći kvaku sve bližom.
- Nećeš pobeći?
- Molim!?
- Rekla sam. Nećeš pobeći?
Ivice prostorije su se poravnale.
- Neću.
Nešto kao osmeh na mom licu.
- Hajdemo.
Obrisala je ruke, složila krpu i spustila je na sto. Dva koraka iza ali njeni se skoro ne čuju

- Rekla mi je da ćeš doći ali više nije bilo slobodnih termina. Vrata desno. Odmah stižem.
Vrata desno. Službeni prostor. Koliko je dobro da privatni i službeni prostor budu tako blizu? Hodnik daleko.
Svetlost lampi. Plafon belo čist. Zid pun knjiga. Kauč. Slika u ulju iznad. Teška meka zavesa. Stočić. Bokal sa vodom i dve čaše. Udobna fotelja. Nešto malo manje udobna preko puta. Izaberem nju. Trebalo bi da ostanem usredsređen.
- Ha ha, to je moje mesto. Trebalo bi da budem usredseđena, ti opušten.
Utonem u fotelju... Ne želim da budem ovde... A ni na nekom drugom mestu...
- Šta vam je rekla?
- Da ćeš doći.
- Ništa više?
- Ništa više.
Bilo bi mi lakše da jeste. Bilo bi lakše da je sve rekla, ali to tako ne ide. Valjda. Moguće zato što ne zna sve. Kao ni ja.