Htio sam jučer pomoći čovjeku, vidim ga na semaforu, sva četiri blinkaju, on u japankama pokušava gurati neki ogromni, tamnoplavi auto (da, nemam pojma o autima). Pa di ćeš japankom majstore. Prikočim, stanem pored njega i pitam treba li pomoć.

Ne treba hvala, kaže on.

Ma nije problem, stanem na autobusnoj i vratim se do Vas.

Kao da jeste, hvala, ali nije potrebno.

Otpilio moju dobru volju, moju jedinu mogućnost da toga dana učinim nešto dobro, da pomognem, da budem nemaskirani junak kvarta.

A možda ima neki jak razlog za ne prihvaćanje dobrosudsjedske pomoći: ekstremno bildanje guranjem ili samo neopran auto, možda je ostao bez goriva pa ga sram da ne vidim, možda fura 50 kila marihuane u gepeku ili ga je bilo strah leša u poluraspadu koji bi možda mogao osjetiti gurajući ga.

Što god bilo, pustim čovjeka na miru – što ću – stisnem gas japankom i piči dalje.