E, moj Alija.

U samo jednom bunkeru, tvoja životna plaća. I moja.

Zajeb'o si nas tom većom lopatom.

Možda nas nema puno, ili bolje rečeno – sve nas je manje, godine su to – al' si nas svejedno zajeb'o.

S tom tvojom većom lopatom.

Potražismo i mi njih, te veće lopate,... i navukli se.

I kako ide život, ne možemo dalje od toga.

Ono što ti daju doma i u školi prati te, izgleda, cijeli život. Teško se otrgnut'.

Završi školu, radi svoj posao najbolje što možeš, ne ukradi, budi pošten i odan, ne kurvaj se,... čekaj malo: jel to iz primanja u omladinace ili iz 10 božjih zapovijedi?

Bio sam i udarnik, šteta što se nisam rodio ranije da zajedno oremo podnožje planine i krepamo tamo – al' sad? Za koga, Alija?

Ma znam, nije te briga, nije ni onda to bilo za nekog na vlasti, imao si to u sebi dok su drugi uzimali za sebe. E pa – isto ti je i danas. Ali narod se nije promijenio. Vremena valjda.

Nekima su bunkeri puni.

A ljudi većinom gladni.

I dalje još većom lopatom.

Ma nije problem u lopati, da me ne razumiješ krivo, nego u njima. Trpaju oni u svoje, oni na vlasti.

A ti radiš, trpaš za njih i odvajaš malo za sebe. Al' ono što imaš za sebe – jedva, znaš i sam, nisi živio u hotelu, a ono što je u bunkerima – jedva za njih. To su dva jedva, jeb'ga. Jedan jedva osigurava kruh na stolu, drugi jedva da ima kruha - pored mesa, povrća i svakojakih bakanalija na stolu.

Pa kad oni trpaju za sebe, kako ćemo mi dići još veću lopatu da ostane nešto i za nas... za nas male? Sve je veća lopata, sve je manje snage i sve manje ostaje. A i malih je sve više. Treba to nahraniti.

Malih je sve više.

Malih je sve više.

Nije dobro!

Moj Alija.