Eto, brada!

U osnovnoj pomno pratiš nije li ti izrasla koja dlačica, pa onda kad krene uzgajaš svaku kao da to nešto vrijedi, onda te iznenadi pod pazuhom te iznad i oko drugih nekih organa.

I onda si faca, imaš brčiće, pa se obriješ, pa nikad dočekat da naraste, pa ide to sve brže i brže, na kraju grebeš komada ako nisi obrijan skroz ili ako nemaš dužu bradu s kojom je opet problem jer je treba održavati, prati, šamponirati ako nećeš da smrdi po pivu i ručku ili večeri koju si pojeo ili, užas, cigaretama, a to sve opet zbog komada.

I onda skužiš, da se moraš brijati svako jutro ako ideš na posao u neku uštogljenu firmu, jer ne pali brijanje navečer - ujutro si već zarastao i bez obzira na usporeni mod spavanja i disanja, brada raste u inat i tebi i spavanju i disanju. Pa čak i da prestaneš disati, opet raste. I sve to zbog šefa/šefice.

I onda ugrabiš neki godišnji i kažeš samo za sebe, jebemti, sad ću zarasti ko oni zgodni tipovi s bradom što ih komadi piče po fejsu! Kad ono, đubre jedno izdajničko ne raste. Ne raste očekivano.

I vratiš se s godišnjeg, obriješ to sranje koje te izdalo, ispod si bijel ko sir, a sutra moraš u firmu. Poludiš i za odmazdu preskočiš osjetljivi donji dio i obriješ dlake ispod pazuha, pogledaš se zrcalno i obratiš svom dlakavom praiskonu:

Evo ti na, pati!