ponedjeljak, 28.07.2025.
Ponedjeljak i ja- stari znanci s neriješenim računima
Ponedjeljak. Opet on – nepozvan, neumoljiv, dolazi kao da ima pravo glasa u mom životu. Zna on kad sam najslabija. Kad sam spavala samo 2-3 sata, kad mi kosa ima osobnost, a mozak juri signal kao Wi-Fi u podrumu. Prvo me zaskoči alarm koji zvuči kao osobna uvreda. Onda kava, koju doslovno molim da me spasi. Pa obaveze, zahtjevi, odgovornosti, sve u isto vrijeme, molim … svi u redu kao da dijele besplatne živce – moje, naravno.
Sustav već traži svoje: „Budi funkcionalna. Obavi sastanak. Odgajaj. Izgledaj pristojno. Ne zaboravi račun za struju. Diši normalno, ako možeš.“ A meni samo jedno u glavi: „Zaboravila sam di sam stavila ono nešto važno, i osjećam da ću danas bar jednom plakati – al’ kasnije, nemam sad vremena.“
Ali znate što? Ne dam se. Ne zato što mi je lako, nego zato što sam tvrdoglava. Zato što sam naučila ustajati i kad mi se ne da. I kad sam iscrpljena, i kad ne znam što je za ručak, i kad mi dođe da sve ignoriram ili počnem istraživat kako napraviti bombu ili kad poželim pogledat neki dobar true crime dokumentarac u edukativne svrhe, ja svejedno idem dalje. Jer život neće pauzirat dok se ja saberem – a i neće me dočekat s toplim obrokom i tapšanjem po ramenu. Moraš si sama skuhat i utjehu i ručak.
Nisam ja više ona što se slomila kad joj je pregorio bojler i dijete se razboljelo u istoj večeri. Nisam više ona što je plakala jer joj se banana zgnječila u torbi. Sad samo duboko udahnem i kažem: "Super, još jedan dan za preživjet. Ajmo."
I neka se zna – nisam ja laka za slomit. Pogotovo ne na prazan želudac sa minimalnom dozom sna, tada sam najjača.
Ja sam žena koja zna kad treba odmor, ali ga ne dobije. Koja ujutro vodi dijete, vodi bitke prije 9h ujutro, popodne gubi živce, a navečer vodi unutarnje monologe s osobom koja je mogla postati da nije izabrala biti odrasla, odgovorna osoba koja slijedi zakon. Ja sam ona koja zna kad treba plakat – ali prvo skuha ručak i očisti par puta nered od mini uragana zvanih djeca.
Mogu me pokušat slomit – sistem, dani, računi, živci – ali nisam ja napravljena od šećera. Ja sam od one vrste što ustane, posrne, i opet ustane, ali ovaj put s planom C... i D... i nekom zlom slutnjom da će zatrebat i plan E. Ali ustane. Ja sam od one vrste što zaboravi ponekad koliko sam već prošla i preživjela, a još dišem(na škrge, ali dišem).
I da, ponedjeljak me opet pokušava uništiti. Ali eto me. Još stojim. Možda u rastegnutoj majici, možda s kosom u punđi, na rubu živčanog sloma ali stojim jer odbijam ideju da ne ustajem kada padnem.
- 10:30 -
