Samo Durica

ko tu koga, i zakaj baš mene

meni se u zadnje vrijeme događaju vrlo ( meni ) neobične, neobjašnjive i nevjerojatne situacije, u kojima se nađem, onako, zatečena, da nisam ni sama željela u njih ulaziti, sudjelovati u njima ili ih osobno inicirati.
evo jedan potpuno banalan primjer, kakvih ima jako puno, no, ovaj je nekako tako benigan, dok, s druge strane meni totalno nejasan, pa, nekako ću ga pokušati opisati.
kupila sam, nedavno, od prijateljice Tupperware komplet zdjela s poklopcem, prigodne, blagdanske, iznutra boje suhog zlata, a izvana crne, svaka s pripadajućim poklopcem.
u kompletu ih je bilo pet, s tim da su dvije, najmanje iste, pa onda dvije srednje, jedna malo veća od druge, i najveća, tako da svih pet stanu jedna u drugu.
bile su na velikom popustu, i činila mi se to jako dobra prilika uzeti neke korisne i kvalitetne poklone dragim ženama za koje znam kako će ih tako nešto razveseliti, jer je kvalitetno, korisno i lijepo u isto vrijeme, a i sama preferiram upravo takve poklone.
uz to, bilo je na toj rasprodaji i raznih komada, sve po jedan, pa sam si uzela još i veliku mrežastu žlicu za vadit vruće knedle ili njoke, ili bilo kaj drugo, nebitno, miješat, servirat, mislim, valda svaka žena koja ima kuhinju ima i takvu jednu žlicu, onu s kojoj vadi krafne ili fritule iz vrućeg ulja, imam i ja, bakinu prastaru, već spiganu i malko hrđavu, pa sam, ugledavši ovu, lijepu novu i povoljnu odlučila kako mi baš tako nešto sada treba, osim te žlice našla sam i posudu za kuhanje riže u mikrovalnoj, što mi se također učinilo jako praktično, jer moje dijete jede puno riže, i ponekad je moram skuhati baš tako, nabrzinu, i ne samo ja, nego i moj muž, jer mene često nema doma u vrijeme ručka, a danas - sutra će dijete samo moći si skuhat rižu u tome, kada bude dovoljno velik.
našla sam još neke zgodne stvarce, tipa, kutiju za salvete, crvenu, prigodnu, te neke praktične kutijice koje ću, također pokloniti prigodno dragim osobama kao mali znak pažnje povodom nadolazećih blagdana.
i, uglavnom, sve sam ja to doma lijepo sortirala, složila, ovo ide tu, ovo tam, to je za nju, a ovo je bolje za nju, sve dok nisam došla do one najveće crne zdjele s poklopce, kojoj se taj poklopac nije htio zatvoriti. na sve sam mile i moguće načine isprobavala, al nije išlo, nikako nije htio sjest kako treba, na koji god sam ga način pokušala stisnuti, jednostavno je na nekom mjestu imalo lufta, dok su svi drugi poklopci sjedali bez problema, pa sam zaključila kako ovaj, ili nije od te zdjele, ili je jednostavno s greškom, te sam ga odnjela zamijeniti. frendica koja se time bavi pogledala je i sama, zaključila isto što i ja, pa poslala zdjelu zajedno s poklopcem u središnjicu na reklamaciju. i sve pet. još uvijek ima vremena da to stigne na vrijeme, a tako je i bilo, novo zdjela došla je za par dana.
i, sad, ona meni objašnjava kako i na koji način je trebam zatvoriti, jer, taj poklopac malo i vakumira ( ono što stavite u zdjelu ), i upravo zbog tih poklopaca su mi se te zdjele i jako sviđale, a ne samo zato jer su iznutra pozlaćene, naravno, kao što svi znamo, nije zlato sve što sija.
za to vrijeme, dok je meni prijateljica objašnjavala kako se taj poklopac treba staviti, i kako ovaj novi sada sjeda točno, druga je došla i upala nam u razgovor, onak sa spikom:
- ej, kaj ti je to? -
- zdjela s poklopcem. - pristojno odogovaram, iako je ona nepristojno upala usred našeg razgovora
- joooj, kak je to lijepo, sviđa mi se ovo zlatno, a kaj će ti? -
- pa, kaj ja znam, za sve i svašta, bilo kaj, voćnu salatu, kolače, ono, kaj god, i poklopac vakumira, pa sve kaj staviš nutra moža i duže stajati. - i dalje objašnjavam, bedasta.
- aha, a kaj će tebi? kaj ćeš ti nutra staviti? -
- ja sam ih uzela za poklone. - sad mi je već malo bedasti taj razgovor postal, ono, imaš dovoljno godina i iskustva životnog da bi me trebala pitati kaj će mi taperver zdjela s poklopcem, milslim, nije ona neka balavica, ili malo dijete, pa da nije nikada u svom životu vidjela ili upotrijebila takvu sličnu djelu, pa mi je, samim tim, grozno bedasto objašnjavati čemu služi, fakin' zdjela s poklopcem.
i sve bi bilo okej da ona nije imala potrebu i dalje me gnjaviti s jednako glupastim, nepotrebnim i iritantnim pitanjima, ono, kaj će baš meni takva zdjela, kaj bum ja nutra točno stavljala, sve dok me nije, rano ujutro tolko izbacila iz takta, da nisam imala više snage odgovarati ni na jedno pitanje, jer mi se učinilo potpuno nepotrebno objašnjavati ponovo i ponovo ženi od svojih pedesetak godina čemu služi zdjela s poklopcem.
za sve to vrijeme mi je ona druga frendica poklušavala pokazati kako da pravilno zatvorim taj novi poklopac, al i ona je odustala, samo mi se nasmiješila i rekla da probam sama, a ako mi nešto ne ide, neka dođem poslije, pa ćemo u miru zajedno.
ovoj drugoj nisam ništa više htjela reć, jer, ni inače nisam osoba koja voli ulaziti u bilo kakve nepotrebne rasprave ili, nedajbože konflikte, radije zatomim to u sebi, pa sam je samo pogledala onak:
" ej, stara, jel ti mene, ono, fakat namjerno prckaš, il kaj? ", pa, kak ni sama nije, i, stvarno nije, znam, glupa, pa joj je sve odjednom postalo jasno, no, nije joj ni to bilo dovoljno, valda je bila u nekom humorističnom raspoloženju, te je, možda da sve skup još malo začini, izvalila:
- a, ja sam mislila da buš nutra sadila pšenicu. -

Oznake: možda zgledam blesavo, al budala baš i nisam