Samo Durica

razgovori s ljudima i psima

jučer sam se puno duže od planiranog zadržala u gradu s prijateljima na cugi, jer, kak su mi dečki opet otišli na more, dok sam ja morala ostati još malo raditi, pa bum im se i ja, napokon pridružila, jer sada mi je već, fakat dost i asfalta, i vrućine i grijanih autobusa i klimatiziranih prostorija i putovanja s jednog kraja grada na drugi, sveg mi je tog dost i preko glave, pogotovo gradilišta na kojima se ništ ne dešava, al ipak stvaraju kolone i zastoje u prometu, potreban mi je odmor od ove vreve, al društva mi nikad nije preveć, pa kak mi ti moji dečki sad već i jako nedostaju, pa si brišem suze nakon razgovora s djetetom koje mi uzbuđen priča kak je tata vuko brod koji se nasukal u pličaku dok mu je on vikal trčkarajući po plaži:
- vuci, tata, vuci jače! -
i kak su pizze letile po terasi jer je bila:
- znaš, mama, veeeeelka oluja je bila, a mi smo se sakrili nutra i gledali kroz prozor. -
sva se raznježim ponovo nakon kaj shvatim kak propuštam njemu bitne događaje, a onda se smijem, jer provali neku nebulozu, tipa:
- a, mama, jesi nam kupila bazgel? -
- koga?( čega????), kaj je to, Fran, nemam pojma? - stvarno neznam koji je to jarac
- ma, bazgel, mamaaa, ono za komarce i muhe, znaš, ono s reklame kad ulete svi komarci nutra, a ti samo otreseš u smeće, a to ti radi na sunce, nije na struju ko onaj koji nam je deda dal. -
- misliš na pejstriđekt? - to nam je deda stvarno poklonil zbog njegove alergije, jer su ga komarci požderali
- da, da, ono kaj svjetli plavo u kupaoni. -
- nisam kupila taj bazgel, ne treba nam to. - i ne zove se bazgel nego buzzkill, a njegov tata spašava svakog pauka kojeg ja ne želim u kući tak da ga samo otrese s mišćaflom pred vrata, tak da se ovaj opet može nonšalantno ušetat natrag, zato sam i ja, valda, spomenula prije neg su otišli kak bum si nabavila taj aparatić, a mali si je to zapamtil od svega kaj mu tupim svaki dan, smešan je.
- nego, jesi ti dobar? -
- jesam, mama, dobar sam, slušam baku i tatu i didu i barbu Marka i jedem puuuno, danas sam jeo puno ribe i krumpira, pa sad idemo na sladoled, ja volim stračatelu jer nema jaja, a ima ti i linolada od kokosa, hoćeš mi kupiti to? -
- hoću, kupit ću ti. jel ti lijepo? -
- je, a hoćeš ti brzo doći, mama? -
- hoću, evo još par dana moram raditi, pa dođem. - tebi bu to puno brže prošlo neg meni, mislim si
onda mi već suze same od sebe cure, što od smijeha, što od dragosti, fali mi to biće malo, a i ovaj velki mi isto fali, priznam, nekak sam prazna bez njih, sve mi je bezveze, tak da sam se, uglavnom držala posla i kuće, pa mi i to već dojadilo, reko, moram se s nekim nać i bavit se njihovim stvarima da ne mislim o svojima.
i, tak sam, sasvim slučajno, jer, velim, bilo je već dost kasno i zatvorili su mi se i dućan i pekara, završila u nedavno otovrenom restoranu brze đank hrane u koji inače baš i ne volim zalaziti, al kaj bum sad, baš nisam ništ pametno imala doma, a tata od kad je na dijeti jede samo krekere, inače bi njemu malo kruha čvaknula i koji paradajz, meni je to sasvim dost, no, te dve pive koje sam popila tražile su nekaj masnije, reko, nebu me ubil sad jedan čiz, iako bih puno rađe otišla na tortilju, al i to se već zatvorilo.
dođem ja tak tam i kog ugledam, ono, jedna naša blogerica draga s pesicom svojom, taman nekaj sagnuta nad njom, velim ja:
- dobarvečer - ne čuje me zaokupljena svojim poslom
- dobarvečer - ponovim malo glasnije - neznam jel se vi mene sjećate..... -
i tak se nas tri lepofino najele i burgera i krumpirića i još me počastila izvrsnom kuuuul pitom koja mi je baš slatko sjela, riječ po riječ, ovo i ono, vreme proleti kad si u dobrom društvu, skroz sam si napunila baterije, naučila nešto novo, dragala umiljatu pesicu i dogovorile smo se opet vidjeti kad se vratim s mora.
sve bi bilo savršeno da se nije našel neki pametnjaković kojem je smetalo kaj pes malo laje, tak da nam je imal potrebu održati i lekciju o odgoju i držanju pasa na terasama, koje on voli, stvarno jako voli, al sad je došel jesti, pa mu smeta i nek prestane lajat, hvala, veli.
a, ništ,
- hvala vama! - nisam mogla zdržat
pa se tak slatko smjestila gazdarici u krilo, sva važna i ponosna na sebe, jer, kaj bi sad nas dve pričale same, bez nje, nego, pa mora i ona sudjelovat, a laje jer je pes, kaj bi trebala, meketat.
baš su mi smešni ti ljudi kojima sve nekaj smeta.
i, opet danas ujutro u tramvaju neka žena veli drugoj:
- možete, molim vas, maknuti tog psa od mene, samo da nije kraj mene, molim vas, ne smetaju meni psi, ali kad su u dvorištu. -
pa sam se digla da se gospođa može sjest i stavit peseka u krilo, kak nebi nikom smetal, a taj čak ni da bi riječ rekel, šutil je samo, točno ko da zna kad je pametnije bit tiho.