Samo Durica

blogoigrica

kak provodim ovaj svoj prvi dio godišnjeg odmora u Zagrebu,
jer,
shavtila sam kak mi je nekak zgodnije
prvo se dobro odmoriti
odmah,
čim čim prije, tim tim slađe,
a i nekak mi se ove godine nije dalo
premorena i nervozna
ić svekrvi u Rovinj,
jer,
kolko god to zvučalo razmaženo,
jednostavno se ne odmorim više kak se spada
u malo stanu
punom ljudi, djece i pesa:
( šest odraslih, dvoje djece iste dobi, dva manja i jedan velki pes )
čekat svako jutro u redu za zahod,
objašnjavat zakaj ne doručkujem prije kave,
i, kaj je još važnije, zakaj sam mutava, nerazgovorljiva i asocijalna
dok je prava istina da bih, zapravo, naradije svima koji me nekaj pitaju
do pokušavam u miru popit tu svoju kavu bez koje ne funkcioniram,
ono,
najrađe bi svima pojela glave ko troglavi zmaj,
ne diraj aždaju dok pije kavu
je transparent koji mi treba,
pa, umjesto njega se dižem ranije, prije svih,
kaj znači da se nemrem ni naspavat,
mislim da mi ta kanta prelila onom kapljicom
kad nam se prošle godine čim smo stigli pokvaril auto,
pa smo bili osuđeni na rituale koje imaju šogorica i šogor,
vjerujte mi, točno tim redoslijedom,
pa sam morala kavu pit skup s njima u birtiji svaki dan,
kaj mi je, ne samo užasno glupo, neg i naporno,
s dva nestašna, tada još dvogodišnjaka, ajd, skoro trogodišnjaka,
kojima nikak nije mjesto u glupom kafiću nego u parku i na plaži,
a meni je puno, puno draže u ono doba dana kada se ne smije decu vodit na sunce
stavit im u dvorište lavor s vodom po suncobran,
pa čitat u miru il već radit kaj želiš, ležerno i najvažnije u miru,
neg ih lovit tam oko šanka, pazit da ne zlete na parkiralište
jednom su se, blesavci, zatvorili u zahod i gledali se u velkom špiglu,
kaj je, fakat, bila sreća, jer mogli su si tam svašta napravit,
onak, naravno da smo mi krivi, četri odrasle osobe nisu u stanju paziti na dvoje djece,
tu je pes, koji baš uvijek mora ić svudje, kaj je meni razumljivo,
sam, onda i na njega treba pazit,
sve to skup mene neizmjerno je umaralo,
i ta vožnja u tuđem autu, skidanje prašnjavih kroksa, pazit da se nekaj ne prolije, zafleka,
kakav odmor, ono, lakše mi je na poslu, tam me bar slušaju,
onda i to, sad stvarno ne pretjerujem,
al, ak neko ne puši, il puši duhan, onda mi i nije neka fora da svaki dan
puši moje cigarete, kao, samo jednu, i, nikad, al baš nikad se ne sjeti kupit mi kutiju,
jer, nikad nije samo jedna,
a, nećeš ništ reć, nisi doma, naravno, i zbog svekrve,
koja se tolko veseli da smo svi s njom na kupu,
sam, vidla sam da je i njoj to sve malo tuuumač, ni ona nije sve mlađa,
a žena još i radi, pa mora kuhat, opsjednuta je tim obrokom zajedničkim,
mada sam joj bezbroj puta rekla nek se samo druži s djecom,
al, nemre ona protiv sebe, kužim ja to,
sam mi onda imamo i tu obavezu pojavit se na večeri svaki dan,
nemreš ni na sardele otić posle plaže, jer znaš kak se mučila u toj vrućoj kuhinji,
nakon posla, naravno, želiš joj ugoditi,
pa ti se godišnji svede na ugađanje svima osim sebi,
i moraš šutit mada su sve banane nestale koje si kupil za svoje dijete,
i nikda, baš nikad se nemreju sjet kupit druge,
jer, njezino dijete ima avokado za doručak,
a ja svom moram napravit tu papu s bananom,
da ne pričam sad kak mi svekar i nije baš neka frendliPipl osoba puna razumijevanja i empatije,
već je bolestan i star čovjek, što mu nije za zamjerit, sva ta gungula remeti mu rutinu na koju je naviknut,
pa i pred njim moraš hodat po jajima,
i sve to skup meni je postal mućak i velka muka,
dijete sam poslala na more samog s tatom,
i, opće mi zbog tog nije bed,
vratili su se živi, zdravi sam ne baš debeli
tak i tak su njih dva ta kojima se svekrva najviše veseli,
a i došlo je to vrijeme kada je i prirodno da se malo otkači od maminog prstića
kojeg mora držat dok pije svoj kakao iz flašice, koju je moj Čovjek, naravno, zaboravil uzet,
iako sam mu je pripremila,
tak da je to i sve super ispalo, jer je Fran kod bake pil kakako iz šalice,
ko velki dečko, kaj i je, napokon,
jel je sve kaj jede i njegova sestrična, a ona bi i mene pojela,
al kak joj mama puno toga brani, jer je opsjednuta zdravom prehranom
do te mjere da onda mene mala žica kiki bombon, perec ili kinder čokoladicu,
kaj ja svom djetetu, ipak, priuštim, s vremena na vrijeme,
zato kaj ne želim da bude toga tolko željan da se onda na nekom rođendanu
preždere toga kaj mu stalno branim, pa mu pozli,
a, i, božemoj, niko još nije umro od jednog kikića ni sladoleda na štapiću,
pa, zakaj šutiš,
šutim
jer
mi se šuti,
na odmoru sam, čovječe,
kaj bi sad trebala laprdat stalno nekaj
ko na poslu,
takva sam, šuti mi se,
u stanju sam satima zurit u more u miru i tišini,
jer, tišina je nešto za čime žudim tijekom čitave školske godine,
pa, kaj nisam onda zaslužila da si je bar na godišnjem mogu i priuštiti,
a, jedino kad mi je stvarno bilo teško suzdržavat se, pa sam si morala
flaster na usta zaljepit, brojat do deset miljona u sebi i zatvarat se u sobu bez telke
di mogu jedino ležat u buljit u letvice od kreveta na kat,
bilo je kad sam morala slušat kak vlastitom djetetu govore:
" ne! ti to ne možeš, nemoj ti to raditi ", dok malena sa čežnjom gleda Frana kak se penje, trči i skače,
kaj su prirodni oblici kretaja djeteta te dobi koju i nije jako pametno sputavati
ak želiš poticati normalan razvoj svih psihofizičkih karakteristika,
ja to nemrem skužit svojim kapacitetom mozga,
al, dovoljno ga imam da znam kak se ni jednoj mami nije pametno miješat u posel,
baš mi je to sve tak naporno da sam jedva dočekala vratit se na posel.
e, tak,
i zbog svega toga i još puno drugoga
sad se odmaram u tišini doma svoga,
ne moram nikam ić,
s nikim pričat ak mi se neda,
radim kaj hoću,
vrijeme provodim onak kak mi paše
i persu mi je.
a na more idem krajem kolovoza
kad mi sve baterije budu feš i friške.
jedino ko mi stvara muke zadnjih par dana,
( jer, naravno, ništa, pa ni godišnji savrešeni nemreju bit )
dvije su muhe,
pa,
ak se neko hoće igrat smenom
i napravit BlogoHit
nek objavi nekaj na svom blogu
vezano za muhe,
ono,
sloboda izražavanja i stvaranja je neogranićena,
jednako kao i ova moja, kućna atmosfera.
samo da se još riješim
tih dosadnih muhetina.

evo, i moja pjesmica:

te muhe dve
jako dosadne,
iscrpile mi
ideje sve,
pa sad Fran
mjesto mene
muku muči
muhomlatom
plešući po kući.