Samo Durica

Fran i Darko

dakle,
moje je dijete,
osim velike žute dizalice, koju je jako želio, i molio me da mu " kupim za rođendan ", jer ju je videl na nekoj reklami, pa se budil s tom pričom:
- znaš mama, ona žuta dizalica, ona ti može dignuti šalicu s kakaom, i onda se šalica vozi na autiću, hoćeš mi kupiti mama, molim te, mamice, bit ću dobar, hoćeš, hoćeš mi kupiti za rođendan? -
kak sam pričala to frendici koja ima već večeg sina, dala mi je njegovu s kojom se više ne igra, i jako sam joj zahvalna na tome,
dizalica ga je oduševila, lijepo se s njom igra, no, u toj sam igri primjetila kako mu malo šteka fina motorika prstića i šake, jer, mučil se s i s vrtnjom kolotura, al puno više ga je mučila košara dizalice u koju se može nekaj i metnuti, neki teret, naravno, koji se onda diže, pa se taj jedan dio, ručka košare može zvaditi, a njemu se to stalno vadilo samo dok je dizal, pa nije znal sam vratiti nutra, već je neprestano mene molil da mu vratim, pa, iako sam mu svaki puta pokazala kako se to vraća, zatakne natrag u dost velke rupe, nije mu išlo, i to ga je prilično frustritalo, ( a, mene, iskreno, malo zabrinulo ), ono:
- oooo, neee! mama! opet mi se zvadilo, pomozi mi, mama, pliz! -
nije meni problem pomoći mu, čak sam i pomislila kak namjerno ne želi to skužiti samo zato da se igram s njim, al, ne bih rekla, jer, kada želi da se uključim u njegovu igru, jednostavno me zove:
- dođi, mama, idemo se igrati! -
i, ja, uglavnom, pustim sve i poigram se s njim, ili mu kažem da bum došla kad završim, pa se opet poigram s njim,
al,
ovo ga je baš mučilo, pa samo, na kraju stavili malo vatice i selotejpa, pa zatvorili te rupe, da se više ne vadi, jer je i mene počelo to izluđivati, ono, nemrem baš stalno popravljati košaru od žute dizalice koja je, inače, perfa, i zadrži ga u igri puno duže od ostalih igračaka koje ima, a i sama igra s njom zahtijeva određenu kreativnost i maštu, kaj njemu baš i ne nedostaje,
no, ovo s prstičima malo me iznenadilo,
obzirom da sam mu i škarice i kocke, pa i olovku, kistove, plastelin, drvene puzzle i umetaljke i sve ostalo što razvija tu vrtu motorike davala i nudila odmah, već od godinu dana, te mu nije nepoznato, niti sam ranije primjetila kak ima s tim problema.
možda sam trebala ostaviti tu dizalicu kak je, pa nek se nauči sam zataknuti je, mogu još uvijek maknuti te čepiće i time ga prisiliti da se bavi njom sve dok ne savlada, jer, ne znam drugi način kako bih mu pomogla razvijati tu, za život potrebnu vještinu,
al,
nije sada u tome bit, o tome bum još malo razmislila, pa bum vidla,
jer,
od kada je pod borom dobil Konja za ljuljanje,
uz klizaljke i drveni vlakić kojime se, također, jako veselil,
al, Konj je bilo iznenađenje kojem se ni u snu nije nadal,
a, i tata je moral ić po Konja i dizalicu u petak, po najvećoj gužvi s pola grada, nakon probe, pa smo ga poskrivećki držali u gepeku, da ga, slučajno ne vidi, sve dok nije, također po skirvečki završil pod borom,
a, ja se, pak nisam nadala njegovoj reakciji, koja je, preko svake mjere oduševljenja,
znači,
prvo je Konju dal ime:
Darko,
jer je Dar,
konja mu je poslala također jedna moja frandica, koja mu je već poslala sličnog, plastičnog na kotače za dvorište, kao guralicu, i taj je bil hit, no, nije dobil ime, samo smo ga ošišali, okupali, pa se i on moral kupat s njim, taj konj nije smel u kuću, zbog tih kotača, pa je spaval pod strehom na verandi,
al, ovaj, na ljuljanje, on i zgleda ko pravi konj, ima dlaku, za razliku od onog plastičnog, i dok se ljulja proizvodi neku vrstu zvuka sličnu njištanju, jer cvile neki šrafi koji su loh, tak da je, fakat, ko pravi,
uglavnom,
Fran Darka mazi, češlja četkom za kosu, hrani ga, a ujutro prvo kaj pita je:
- di je moj Darko? ooo, neeee, tamo je sam, vidi mama! -
onda trči k njemu, pa mu tepa i grli ga:
- Darko moj dragi, evo ti, papaj, gladan si, puuuuno papaj da narasteš velki -
a, jučer ujutro, nakon kaj ga je nahranil mi je reko:
- znaš, mama, Darko se podrignul - ko da je Darko mala beba
iako sam znala kako će ga takvak konj razveseliti i jako sam bila sretna i uzbuđena kada sam ga dobila, a pogotovo kad ga je on odmotaval, ni na kraj pameti mi nije bilo da bu se tolko vezal za jednu igračku,
niti sam znala kako ima tako puno empatije u njemu, jer, taj se osjećaj kod djece počinje razvijati tek u trećoj godini, koju je on navršio prije par mjeseci, no, možda to i nije prava empatija, možda je samo njegova mašta,
u svakom slučaju sada je Drako kao član naše obitelji,
jer, jučer sam ga morala vući do njegovog kreveta:
" da Darko, jadan, ne spava sam ",
a, odmah ujutro je reko:
- gle, mama, tu je moj Darko, kraj mene je! -