" you should be stroger than me "
kakav dan,
čovječe!
prvo,
i koje ću ispričat je, pa, moglo bi se reći, i, sama sam si kriva,
aha, aha
no, dobro,
kriva, ne kriva,
tak je, kak je,
Fran nije trebal danas ić u vrtić, ono, pod svaku cijenu,
već, samo ako bu mu se baš jako dalo,
tak i tak su oni već spojeni, njegove su tete na godišnjem,
koji moraju potrošiti,
poklone smo skupa zapakirali i odnesli,
svakoj jednu malu vrećku, ono,
opet sitnice, al od srca,
jer, kad mi veli kak ga je nahranila sa sarmom, a meni doma pljuje meso, i izvodi kerefeke,
ja bi je na licu mjesta izgrlila i izljubila,,
a, ne, samo darivala, prigodno, za blagdane,
inače, meni samoj je gušt darivati drage ljude za Božić, to je neka moja osobna tradicija,
satisfakcija,
hrani mi dušu, valda, onaj osmijeh koji vidim na licu čovjeka kad se iskreno razveseli kavi i čokoladi,
i čestitki s pjesmicom koju sam napisala,
nekim ljudima, primjetila sam, stvara nelagodu, osjaćaju se kao dužni, al, ne bi trebalo biti tako,
kad je darak skroman i od srca,
uglavnom,
time sam se zabavljala čitav tjedan,
birala, nosila, zamoravala,
i danas mi je trebal biti dan kad sam na miru,
ono,
odradim ga,
još sam se i lijepo uredila,
baš jesam, iz gušta,
novu košuljicu i šos, sjajne čarape na rombove, kaput i traku za kosu,
koju sam i planirala oprat,
e, tu je sve počelo:
zbudila sam se oko šest, al, ko za vraga, zbudil se i mali, nek mu napravim kakao,
napravim ja njemu, nije mi teško, al, umjesto da si odmah odem oprat kosu,
il skuhat kavu, a mogla sam, dok sam njemu radila kakao,
upalim telku i prilegnem malo na kauč, kao, bum sam još mali drijemala, jer, on je odmah zaspal zflašom u ruci,
ma, daj, zaspala ko tuka, klada, kajjaznam kaj, klupa, ono, zbudim se, pol osam,
e, sad, nije mi ni vrit ni mimo, kak se veli,
sad mi sve već naknap,
i kaj je najgore od svega, muž dobi poruku da je proba u jedan,
kvragu! i u jednan,
sad Fran mora u vrtić, jednostavno mora, jer, nemamo kam s njim, nismo se ništ s nikim dogovorili,
prekasno je sad dogovarati, sve nahalo,
a, on, baš danas:
" ne bi, mamamaaa, ne bi išo u vrtić, ja bi ostal doma, molim teeee, mamicaaa, pliiiiz, ostavi me doma,
ja bi da nazoveš tetu Anu ( a teta Ana ima sedamdespet godina i živi u centru grada, na Novoj Vesi, nemre
žena doletit do nas ), ja bi bio dooooomaaaa danas, rekla si da mogu biti domaaa, molim te, mamama, miceeee! "
i kak sad njemu takvim objasnit da nemre ostat doma i da ja nemrem zvat tetu Anu sada, jer ona ne stigne doć,
i da ja moram ić raditi, a tata mora ić na probu, koje su, bajdvej, najavili, al, po mom mišljenju su mogli i javiti dan prije,
mislim, ono, ko da mi ništ drugo ne radimo neg samo čekamo da nam neko nekaj javi di trebamo doć i kada, okej,
posel je posel i s poslom se nesme zafrkavati, jel tak, je, i kaj sad ak dete malo plače, plačem i ja nekad,
plakal bu još puno kak mi se čini, sve više i više, pogotovo ak bu tak osjetljiv,
bolje mu je da se privikava odmalena na sve i svašta,
i niš, oblačim ja njega, on se i dalje plače, pokušavam mu na lijepo objasniti, neda mu se niš dopovedat,
meni se žuri, zakasnila bum na poslel, a to nesmem,
zamolim muža nek ga on odfura u vrtić da si bar kavu popijem u miru,
a, ovaj počne kenjat:
" kak bum ga ja vodil, viš kakav je, bacat će mi se po podu, vrištat će mi po putu.....bla, truć,
osim toga moram pjesmu skidat"
" kaj, moraš pjesmu skidat? kaj si ti pri sebi, ti nisi još pjesmu skinul, a imaš probu? "
" pa, nema baš puno gitare. "
" o, milibože, daj, ne kenjaj, odfuraj ga u vrtić, molim te, zakasnila bum! " - puko mi je film i obadva bi ih u top strpala,
planirala sam imati miran dan, u miru se sredit još dok oni spavaju i laganini otić šljakat,
a, kad ono, cirkus, već od ranog jutra,
oblečem ja njega, pol na silu, kaj drugo, usput i sebe, na vrat na nos, on se dere, još uvijek,
kaj je najgore, ne dere se onak grdo, bezobrazno i na silu, već plače od tuge i jada, onak žalosno,
ko da su mu sve lađe potonule, ko da ga u vodim neznam gdi, na stratište, u Aušfic, a ne u vrtić di su mu prijatelji i gdi mu je lijepo, ubiti,
al, taj mali, kad si nekaj zacrta, i kad nekaj odluči, onda to tak mora biti i u stanju je istjerat svoje do kraja, pa makar mi
krv na slamkicu popil i pol mozga, ono, sad ne znam jel mi ga žal, il bi ga rašerafila, pa " da se plače zrazlogom ", kak je nama stara znala govoriti, a, ovaj drugi, e, on mi je posebno digel tlak, taj nije skinul pjesmu za probu, i onda se još žali kak sad ništ ne čuje,
jer mu je buka, jer, nisam baš ni ja šutila, već mi je pomalo bilo svega dosta,
kaj sam ja, mazga,
magare,
samo mi uši još fale,
magareće,
da ne velim kak sam ga jučer samo zamolila da malog zvadi iz kade,
i, sad, vrlo jednostavna radnja, ono, prvo pustiš vodu, ne, to bi bilo nekak logično, a možeš i njemu reć da je pusti, onda on i čep pospremi na mjesto, je, al to treba radit svaki dan, kupat ga, da bi znal, e, onda mu isto tak vališ nek pospremi sve igračke,
pa kad to sve zgotovi, on sam, a i sva voda već scuri iz kade, e, onda, da, ko da je neka nuklearna fizika, astronomija i robotika spojena u multidisciplinarnu znanost, e, tada uzmeš ručnik kojim dijete, valda, prvo pobrišeš, a tek onda ga metneš na šlafruk, koji sam već pripremila na krevetu, jer se onda on voli još tak zamotan igrat igru: " beba nema noge " jer je videl nedavno bebu od frendice tak zmotanu u ampredeklu, pa je konstatiral kak beba nema noge, i sad se i on želi igrati da je beba i da nema noge, koje mu ja moram zamotati s girtlom od šlafruka, je, al moj dragi mužek, nit je pustil vodu, nit je uzel ručnik, pa ga nije ni mogel pobrisat, neg ga je, tak svog mokrog, direktno iz kade natakaril na taj šlafruk i pritom mi napravil potop od kupaoonice prek čitavog hodnika do sobe, i, kaj, da sad poludim il da se smijem, ne znam ni sama, pa me onda u čudu obadvojica gledaju:
" zakaj si tak nervozna? "
nervozna?
ja sam nervozna.
a, sutra me čeka, nema kaj me sve ne čeka, jer, ništ nisam stigla prek tjedna, samo trčim sim tam, prek cijelog grada, u kojem je gužva nezapamćenih razmijera, autobosi s hordama ljudi čekaju i naguravaju se u redu da vide to čudo od zagrebačkog Adventa, neka, falabogu, nek se ljudi vesele, samo kaj infrastruktura grada nije prilagođena tim uvijetima, pa mi koji moramo raditi i živjeti, nekak, normalno, malo imamo i nekad problema,
pa vukljam doma stalno nekaj, te zplaca, pa iz dućana, već mi kola neka trebaju, jer mi rame ode na krivo,
i ko me pita, ujutro se zmrzavam, popodne znojna trčim po dijete u vrtić da ne ostane predugo,
navečer kuham za drugi dan, da mi ne budu gladni, jadni,
pa peri veš kad je jeftinija struja, i, naravno, vješaj,
eto,
sama sam si kriva,
i onda još dobim takve krasne komplimente i epitete da sam ovakva i onakva, jer, stalno nekaj prigovaram,
recimo, zakaj su baš sve igračke rasute po cijelom stanu, a niko se ne igra s njima,
ili, zakaj se nije moglo bar zvadit suđe iz suđerice, ne znam, valda bole ruke, od tog silnog vežbanja i skidanja pjesama,
eh,a, to je tek početak jednog, zaista posebnog dana, jer,
dalje, kaj se događalo,
e, to je tek za,
pa, ne znam ni sama,
lupat glavom o zid,
no, ovaj put sam si sačuvala rogove od ogrebotina,
nema smisla,
zaključih,
nakon kratkog razmišljanja,
trošit se, nepotrebno,
ima još uvijek razuma u toj mojoj mućkalici od tikvice koja mi želudac čuva da mi kiša nutra ne pada,
il me, neko gore odlučil sam sačuvat,
ne znam,
samo znam da sam tak umorna, ižmikana i trošna
ko truleksica neka stara,
jadna i pohabana,
i tak bum se fino odmorila,
ono,
ništ nebum radila,
ništ,
tak i tak bu me sve to dočekalo
na istom mesto,
samo u drugo vrijeme
eto,
sad sam se, lepofino, tu istresla,
ovaj editor, fala mu na tome, podnosi sve i svašta, pa i moje jadikovke malog teleta
a, zapravo,
jedino kaj sam ja u životu htela je
mir u kući
|
