Ready To GO
napokon sam dočekala i taj godišnji.
odmor.
jeeeeeeeeah!
sad pred kraj mi se već činilo ko da nikak nebu.
nema gorega neg raditi u Zagrebu po ovakvim vrućinama. prvo treba doć do posla, a onda si već umoran ko da si i kopal i oral, naravno i nervozan, jer te neka idiotska situacija, kakve su, nažalost, postale svakodnevica, jer, svi samo reže jedni na drugi, svima je kratak fitilj, nabrijani su i svađalački raspoloženi, uglavnom, u gradu je ludnica.
kao neki užareni lonac koji se krčka na vatrici.
jedino su mi jutra lijepa.
u njima uživam na svojoj verandi, pijuckajući kavicu, dok razmišljam kaj mi je sve činiti ovo dugo toplo ljeto. imam neke planove renoviranja stana, malo, promijeniti tu razbijenu kadu, pa i urediti dječju sobu do kraja, staviti novi pod u hodniku, pokerčiti sve zidove koji su pošarani pastelama i penkalom, onda razrađujem to sve u glavi, muka mi je kad se sjetim kaj me sve čaka, a opet se veselim finalnom rezultatu i sve to dok su njih dva na moru kod bake, jer, puno je lakše tako, barem za njih dva.
nikada još do sada nisam uzela godišnji ovako rano, uglavnom ga uzimam u kolovozu, i to volim najviše u komadu, tako da radim do iznemoglosti još cijeli sedmi, al onda i uživam kak se spada sve do početka nove školske godine.
no,
ova me, protekla, nekak, jako, preveć iscrpila, prije svega psihički, pa sam imala tu ogromnu potrebu što prije završiti sve poslove koje mogu i povuć se u mir doma svoga.
također sam uvidjela, onaj tjedan kad je u srijedu bil neki neradni dan, dali su mi i utorak, pa na kraju i četvrtak i petak slobodno, sasvim neplanirano, zbog smanjenog opsega posla, tako da sam praktički dobila cijeli tjedan fraj, te imala priliku posvetiti se djetetu i njegovim potrebama, dal mi je, tada, jako lijepo do znanja koliko mu je drago kaj sam doma i bavim se, uglavnom samo s njim, jer i oko onog kaj sam radila mi je pomagal.
prvi dan se zakeljil na mene ko krpelj:
- došla si, mami! -
- nisam ni otišla, danas sam doma s tobom. - smijem se
- doma si, ne ideš jaditi? - još uvijek mu taj " R " na početku riječi stvara probleme, iako ga sasvim točno može izgovoriti kada je negdje u sredini ili na kraju.
tako je pomagal dedi staviti stropni ventilator, pa je deda dotrčal sav uzbuđen od ponosa, u pravi mah sam misla da im je ventilator pal na glavu kak je doletil:
- jesi ti znala da Fran zna reći " R "?! ajde, reci mami da čuje! -
- ven ti la tor! - pjevaju u duetu
- znam, znam, već par dana, od kada smo vježbali izgovarati " le o pard " umjesto " le lo pald " - oponašam ih
- i onda je deda bušio brrrrrrrr s bušilicom, a baka i ja smo držali usisak - priča mi kak je i on pomagal
- kaj ste držali ti i baka? - smijem se
- usisak za prak - objašnjava mi stručno ozbiljno
- misliš usisač za prašinu? -
- da, usisak za prak i povučeš onda se vrti ventilator, ovako ko heliopter - maše rukama - sad idemo staviti teti u sobu, ajde, idemo deda! -
- jesi čula! i helikopteR! - deda je oduševljen
- dobro, budi dobar i reci dedi kad ti se piški -
- dobar je on, ne brini se, već je piškil kod dede na zahod i to stoječki. - deda je tek sad došel na svoje s njim, sad baš uživaju zajedno, a onda se i mama više uključuje, pa je ekstra sretan.
drugo jutro dotrči do mene van bos:
- tu si, mama! našo sam te! - sretan je i nasmijan od ranog jutra.
- dobro jutro! tu sam. pijem kavu. jesi se naspaval? -
- jesam. spaval. piješ kavu? a ja ne vidim, di je kava? - odmah mi se uvaljuje u krilo
- tu je u šalici. - pokazujem mu
- u šalici? mogu ja kakao? - umiljava se i draga me po licu - draga mamica. -
- možeš, ali odi skini te mokre hlače i pelenu baci u smeće, pa sjedni na zahod piškiti, može, ja ti napravim kakao pa bumo skupa pili. -
- može! - grli me - volim te, mamica! - i di ćeš ljepši početak dana.
sad se i sam tušira, to mu je neka nova fora. prvo se bojal tuša kod pranja kose i nije volio da mu tuširam glavu. bilo je tu i vrištećeg plača i svega, al, malo po malo, dozvolila sam mu da ga drži kad sam prala kadu, jest da mi je zalil pol kupaone, al smo posle i skupa brisali, pa mu je to držanje tuša postalo jako zabavno, a ja sam to iskoristila kao priliku za riješavanje straha i predložila mu da si sam drži tuš, nariktala na skroz slabo i tak smo nekak kroz igru i toga se oslobodili. naravno da sad to tuširanje traje i traje, pa se opet nekaj mora zmisliti kak bi ga zvadili van iz kade, al bar želi probati i onda je jako sretan ako mu nešto i uspije.
još uvijek se ne oblaći sam, iako bi mogao barem gaće i hlače, to je, ono, čista lijenost, sam, ja sam uporna, onda malo i ucijenjujem, tipa," dok se ne obućeš nema van ", malo mu pomognem kad vidim da se muči, bitno mi je samo da hoće, ne želim od njega napraviti malog gotovana koji sve čeka da mu padne smokva u usta.
- jooooj, ne ide, ti mi pomogni - gura obje noge u jednu nogavicu - di je rupa, ne vidim, nađi mi.
tak smo se posvadili njegov tata i ja, jer sam došla doma s posla umorna ko pes, a njih dva su bili cijeli dan vani i vidim da on ima pelenu:
- a zašto, molim te mi objasni, zašto si mu stavil pelenu ako smo se lijepo dogovorili da ga skidamo?!?! sad je sav moj trud od tjedan dana pal u vodu, nemremo tak raditi svako po svome, to tak, jednostavno ne ide! - fakat me to raspigalo
- a kako da ga vodim van u gaćama i onad mi se pokaka po cesti? -
- kaj to zanači da je tebi lakše staviti mu pelenu, pa bu on nosil pelene do petnaeste godine, ne kužim?! - nije da mu nisam prije toga sve fino, lijepo i podrobno objasnila kako se to radi.
- ma, da, ti si uvijek najpametnija na svijetu, sve znaš o svemu. kako da ga vodim van i da mi sere po cesti, nije mi jasno. - pravda se, uz dogovor i crtanje po ploči s kredom bi mu, po meni, trebali biti jasno.
osim toga ja sam išla s njim i do doktorice, pa u Billu, i to baš zato jer samo tamo imaju zahode, pa mi se nije ni popiškil ni pokakal, izdržal je prek sat vremena. naravno da sam nosila ruksak s rezervnom robicom, vrećice i maramice, pa i da mu se kakalo, snašla bi se nekak, jel, ne zato kaj sam najpametnija, neg samo zato kaj je to sad tak kak je i svi to prolaze isto, neki brže, neki malo manje brzo, i ništ ne ide samo od sebe prek noći, oko svega se treba i malo potruditi, uložiti određeno vrijeme i energiju, malo si zaprljat rukice nekad, protrljat koje drekaste gaćice, sam da, ovak je jednostavnije, stavit mu pelenu i mozak na pašu, baj baj, pa sve lijepo ponovo ispočetka.
- kak ne shavćaš da ga to sada zbunjuje. ne može se dijete tak šaltati kak tebi paše, ti se moraš njemu prilagođavati sada u ovoj situaciji. to sad nije lako, al će proć brzo, to je posao koji moramo odraditi skupa, ne može svak po svome, to tak nemremo raditi, nije dobro za njega!. -
Fran je za to vrijeme gledal crtiće prije spavanja, pa je dotrčal do nas i počel vikati:
- stanite! stanite! - jer, nas dva smo vikali jedan na drugoga u toj glupoj svađi.
stali smo, pogledali prvo njega, onako malog i ozbiljnog, namrštenog, a onda i jedan drugoga:
- imaš pravo, Ljubavi, sram nas može biti da se toko grdo svađamo, oprosti. - stvarno nepotrebno i ružno. od nas oboje.
da nas dijete mora smirivati i špotati, kakvi smo glupani.
sva je sreća da imamo njega pametnog, Sunčeko naše.
- dođi k nama - zovemo ga zajedno, pa se škakljamo na kauču.
- ide buba, ide buuba, ide buba, traži kućicu, di je kućica, našla ju je, tu je! -
- još, šjakljaj me, još buba - smije se - gle, mama, mogu kolut napred! - opet je sretan
- koga voliš najviše na svijetu? -
- mamu, tatu i Frana! -
e, u takvom tonu moramo i nastaviti, bez nepotrebnih zaustavljanja.
|
