utorak, 26.12.2006.

Za Beograd... prrrd... za Beograd...

Hvala Hristu, konačno sam otišla u Beograd. Bus kojim sam se vozila zaslužuje da ga se strpa u tehnički muzej. Do mene je sedeo lik koji je konstantno psovao u svih šesnaest, a ja sam kolutala očima prvih nekoliko sati. Onda se lik naslonio na mene kako bi lakše zaspao, što je mene izbacilo iz takta, pa sam na prvom stajalištu kupila ogroman sendvič sa buđolom i požderala ga na brzinu. Naravno, to je dovelo do probavnih smetnji, kao što sam i htela, pa kad sam se vratila u bus i kad se ovaj ponovo naslonio na mene, ja sam okinula takav prdež (znam da nije ljudski i pristojno, ali moraš da nađeš nekakvo rešenje :)). Tip me samo posmotrio i gleda me u fazonu "Ma jesam li ja čuo dobro?" a onda kad je miomiris dopro do njega onda je lagano ODSTUPIO, pa sam se raskomotila. :) Bus inače je vozio (ni sama ne znam kako) 150 km/h i to na svim OKUKAMA pa smo na drugom stajalištu svi pohitali u prvu crkvu da se zahvalimo Bogu što smo živi. Na trećem stajalištu smo ljubili tlo pod nogama, ne verujući da i dalje postojimo, a na četvrtom smo već bili u Beogradu neznajući kako se zovemo (a kamoli kako se prezivamo, a o krsnom imenu neću ni da govorim). Došla sam u Beograd, mrtva, u šoku što sam ŽIVA, a onda me dočeko kum sa svojim Jugom iz prvog svetskog klanja (tako izgleda to jadno, odveć napaćeno auto) u kojem se nalazila ogromna lokva koja je nastala iz nepoznatih razloga i kojemu se vrata od suvazača otvaraju tako da vozač sedne na svoje mesto a onda opalli ova druga vrata nogom (što jače to bolje). Sad sam trenutno u Beogradu, baš smišljam gde ću za Novu Godinu. Možda bude neko od poznatih radio parti.

- 13:54 - Komentari (19) - Isprintaj - #

srijeda, 20.12.2006.

Odlazak sa kevom u bioskop

- 12:33 - Komentari (23) - Isprintaj - #

utorak, 19.12.2006.

I još jedno pitanje

Eh da, i još jedno pitanje me muči. Ovo pitanje se odnosi na, svima nam drage, manekenke. Zašto manekenke moraju da onako degenerično koračaju po modnoj pisti? Kao da im nije dovoljno teško što moraju da na svoju visinu od metar i osamdeset nose abnormalno visoke štikle i sulude kreacije koje normalan čovek ne bi obukao a kamoli prošetao u tome pa da ga prisiljavaš čakijom puna dva sata? Možda je ludaku koji je smislio ovakav način koračanja to izgledalo profinjeno, možda se čovek samo zafrkavao nakon čašice-dve? Usput, šta je s tim kreatorima? Sad im je ponestalo ideja, pa se više ne takmiče u tome ko će da bude genijalniji, nego ko će da bude luđi, ekscentričniji? Ili rade skupne pijanke pa nakon što u sebe unesu pola litre nekakve žestice črčakaju po papiru i šalju to krojačima skupa s ostatkom konjaka iz 1986.? Ponovo predlažem da se vratimo na temu... Manekenke, koje jedva hodaju jer njihove noge fizički ne mogu da pomeraju telo (koje očajnički viče "Nahrani me!") zbog onolikog nedostatka železa, magnezijuma, vitamina A, B, C, D i ostalih po abecedi, broma i drugih elemenata iz periodnog sistema... E one su prisiljene da degenerično hodaju po pisti dugoj desetak metara i usput da se VRATE NAZAD! Dakle, to je nekih dvadesetak metara, po mojim kankulacijama... I to bez da se sruše negde po putu. Ponovo pitam, u nadi da dobijem odgovor- ZAŠTO? Mislim da su ovo sva pitanja koja me trenutno muče. Ako budem imala još pitanja, ne brinite se, izjasniću se. :)

- 14:41 - Komentari (6) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 18.12.2006.

Važno pitanje...

Baš danas krenem da razmišljam o ovakvim pitanjima, verovatno iz razloga što se smaram ceo dan. Pitanje glasi: "Kako tako netalentovani ljudi uspevaju da rade na estradi?" To je zapravo fenomen, paradoks, ne znam kako da se izrazim. Počnimo od početaka roka i panka pa sve do Jure Stublića i ostalih. Mik Džeger, koji je imao glas k'o da mu je slon prdnuo u uho i dalje peva diljem sveta (za ime Boga, siđi više sa bine!) i čuva sebi mesto velike rok ikone. S druge strane, jedna od najpoznatijih pank ličnosti, Sid Višus, koji nije umeo da svira bas gitaru, a kamoli bilo koju drugu, a još manje da peva pesmicu sastavljenu na jednom tonu, a da pritom ne padne za celu oktavu (razmak osam tonova) i dalje živi u srcima mnogih pankera kao "umetnik svih umetnika". Britni Spirs, poznata samo kao "Britni" peva kao da je ceo život umesto vazduha udisala "Benston", a tu i tamo "Kolumbo" i "Drinu" bez filtera, pa je svejedno pune tri (možda čak i četiri) godine zaredom imala najviše prodavanih cd-ova na svetu. Intonacija joj padne tu i tamo, ali to ne možemo da joj zamerimo koliko one šumove u glasu i škripanje koje čoveka dovodi nakon tri sata slušanja u stanje nirvane. Pređimo malo na estradne umetnike s teritorije bivše Juge... Šajeta, inače, kod Srba veoma poznat pod pesmom "Mesića na ražnju", ima raspon glasa od puna tri tona (do, re, mi), a glas mnoge podseća na pev mladog gavrana. Zatim, Jura Stublić, naš "gangster iz Čikaga" koji u svojoj pesmi čak i priznaje da nema sluha i dalje popunjava sale i razne prostore diljem bivše SFRJ. Naravno, ne smemo da zaboravimo na Bebeka i na njegovu tvrdu stolicu, Cecu i njene veštačke trilere (ili melizme, kako hoćete), Deena pod nadimkom "Vrtiguz" (to vam je onaj Bosanac sa Evrovizije 2002, sa pesmom "Disko"), Ivana Mikulića i njegov tečaj engleskog jezika (ponovo se prisetite Evrovizije) i na brojne druge koji krase i zauzimaju prostor na našim policama, računarima ili gde već da se nalaze. P.S. Ovim osvrtom na estradu nisam htela da uvredim bilo koga ko sluša nabrojene pevače/pevačice, čak i ja ih jako rado poslušam. :)

- 14:21 - Komentari (11) - Isprintaj - #

nedjelja, 17.12.2006.

Borba s babama 2

Priča se nastavlja... Baš sam se vraćala oko 12:30 kući, kad eto ti ponovo najezda baba! I truckam se, usput sa sobom nosim 10 čokoladnih krofni (ne za mene, nego za celu porodicu). E a sad da kažem šta je bilo sa krofnama... Jutros pre nego što sam otišla na kafu sa drugaricom, uzela sam te krofne kako ne bih morala posle. I stojim na kafi i pričam sa drugaricom, a krofne stoje na stolici do moje. Izlazim iz kafića, dolazim na stanicu i shvatim nakon pola sata da deo mene nedostaje. I setim se "Krofnice!" i potrčim nazad u kafić, a drugarica me zajebala, nije htela sa mnom da ode, kao, sramota ju je. I govorim kelneru: "Ej, ćaoo... Ona cura koja je bila sa mnom ovde je ostavila krofnice... Je li znaš gde su?" Govori on: "A nemam pojma... Moguće i da se pojelo." Meni se krv sledila, više mi nije bilo važno da li da i dalje tvrdim da su njene umesto moje, kad urla neki tip sa dna kafića: "Eno krofne! Onamo na stolici!" Krofne su bile baš onamo gde sam ih i ostavila, a za istim stolom su sedela neka druga dva tipa. I ja zaurlam ko da sam zaboravila na posmrtne ostatke nekog rođaka, a ne krofne: "MOJE KROFNICE!" I unosim se tipu koji je sedeo u lice: "Je li ko dirao... JE LI KO JEO MOJE KROFNE?!" "N...n...nije... Čitave su..." uzvrati mi on, a ja skupim krofnice i pobedonosno izađem iz kafića. Dođem u bus skupa sa drugaricom, bus ponovo pun ko mravinjak! I ulazi nekoliko baba na sledećoj stanici u odveć popunjen bus i sa ulaza primeti da do jednog čiče se nalazi nekakvo kvazi-mesto za sest. I zaleti se ona, gurne prvu baba, drugu babu, moju drugaricu i priklješti mi krofne (čokoladne!!!). Imala sam osećaj ko da si me zalio ledenom vodom. Samo sam je pogledala i rekla joj: "Zgnječila si moje krofne!!" "Šta?" upita me ona s onim priglupim brđanskim pogledom. "Zgnječila si moje krofne!!!" ponovim ja. "Nisam ih videla." "A kako sam ja videla tu tvoju smrdljivu ribu, jebemti?" na to je ceo bus počeo da se smeje, a ja sam došla kući sa svojim spljoštenim krofnicama.

- 17:14 - Komentari (6) - Isprintaj - #

Borba s babama 1

Znam da nije baš u redu da se svađaš sa starijim ljudima i da moraš da budeš kulturan i tako dalje, al brate... Bio bi red i da oni budu pristojni prema tebi. Baš sam se vozila busom, i kao što rekoh, svi penzioneri sveta moraju da odu u grad u 8 ujutro i baš se vraćaju od 1 do 2 (a ponekad i od 12:30). I kako bus kreće prazan baš od moje stanice, sela sam na slobodno mesto (bila sam u busu skupa sa tri i po čoveka) i uživala u udobnosti. Baš negde na trećoj stanici navale sve one babe sa brda, smrde da popizdiš, guraju se i tuku za slobodno mesto. I već tad je bus bio PUN. Na četvrtoj stanici je došla još jedno krdo baba i uspeli su ponovo da prekrše zakon fizike o GUSTINI. Bus nije mogo da zatvori vrata, ljudi su visili na vratima. I sad ja sedim, ne zato što ne želim da se maknem sa mesta, nego zato što NE MOGU da se pomaknem sa mesta. I govori jedna debela babetina, čak nije ni zamolila, već je komadovala: "Cura će da se ustane!" Ja je pogledam u fazonu: "Koji je tebi kurac?", a ova ponovo: "MAKNIĆEŠ MI SE SA MESTA!" "E neću!" rekoh i nastavim da sedim. Baba psuje u svih šesnaest, ostale babe se zgražavaju (a jebote, da sam mogla, ustala bih se!)

- 17:03 - Komentari (3) - Isprintaj - #

subota, 16.12.2006.

Degenerluk

Jebote, što mrzim subotu. Tako je smarajuća! Svi spavaju, provode dan sa porodicom, idu da se šetaju... mislim, je li to stoji negde u Bibliji da se to tako radi?! Ili šta? Ja, na primer, sam izgubila bilo kakvu motivaciju za radom. U utorak je praznik, međutim onaj senilni sumporaš (prevod: starac u raspadajućem stanju koji smrdi po sumporu zbog raspadanja) će svejedno ujutro da održi predavanje i to o svemu samo ne o predmetu koji predaje. Prošli sat je pričao o istoriji (pritom predaje Postavljanje Glasa, što, naravno, nema veze sa istorijom) i skrene na temu hrišćanstva: "Hrišćanstvo je postalo ravnopravno Milanskim ediktom... Inače... Kah-kah!" I sad nas šestoro ustuknemo i pogledamo ga ko debila. Mislim, jedno od prvih stvari koje te nauče jeste da je zato zaslužan Sveti Car Konstantin jer je 1313. godine napisao Edikt o Ravnopravnosti. Pritom, naravno ti ne možeš ništa da mu prigovoriš i da kažeš nešto jer on je uvek u pravu, a ne dao Bog da odeš u wc, to je katastrofa, on se uzbudi počne da se guši. I tako si sat i trideset minuta prisiljen da gledaš senilnoga ludaka kako se raspada. Uostalom, nije on kriv što nije sposoban da drži nastavu i da te uverava kako su Srbi GOVORILI GLAGOLJICOM (pazi, možda su neki PISALI, ali GOVORILI sigurno nisu!) i kako se jezik GLAGOLJICA zapisivao na pismu GLAGOLJICI, već je kriv onaj ludak dekan koji ga je i ZAPOSLIO i koji ga tamo drži u ONAKVOM STANJU! I pita on mene nekidan da kad je nastala prva opera i ja kažem: "1598 je nastala prva, ali budući da nije nikada pronađena, uzima se prva koja je pronađena i koja postoji, a to bi bilo 1600. godine." "A ne, ne, krivo, krivo, krivo... To je 1592." Ja popizdila, jer pun mi je k*rac njegovih gluposti i nebuloza i govorim ja: "Ne, nije, to je 1598!" On uzme knjigu i potraži podatak a zatim je brzo zaklopi i govori: "Pa dobro, devojko, nećemo sad da se svadimo zbog razlike od 6 godina... Pa znate, vaši podaci su možda noviji..." I krene da se izvlači, govno staro, a ja kažem: "Profesore, to je iz knjige koja je napravljena za vreme Kraljevine Jugoslavije." I stari počne da kašlje, da se guši, prevrće, bilo mi ga prosto žao, na kraju me pekla savest, ali jebiga, u pravu sam, majku mu... I kaže on: "Dobro, devojko, ja ću da donesem knjigu sledeći put, pa ćete da vidite..." I nastavi on sa nebulozama, kako je on doživeo prvi svetski, drugi svetski, otadžbinski (domovinski) rat a i Bitku na Kosovu Polju, samo mu je malo mutna (to je bilo 1389., inače) Moja borba protiv penzionera će da se nastavi...

- 17:18 - Komentari (9) - Isprintaj - #

Boli me džigerica, sunce da joj *ebem...

Ustadoh se danas oko 9:50, ćale me probudio, inače bi komila do podne. Onako sva, još u polusnu, odoh da skuvam sebi kafu (majke ti, ja definitivno radim najbolju kafu, ma koji Jakobs, Neskafe ili šta već...) i da zapalim dve-tri cigarete pa da krenem sa lenjčarenjem (da vidim je li slučajno ko pročitao moj blog i slično). Evo trenutno sedim za kompom i baš me ovaj bol u džigerici setio pretprošle subote... E šta je bilo... Javi se meni Crvenka da slavi rođendan i da neki mrtvi predlog za proslavu. I ja se dosetih da ona poseduje prazan stan, ono, pa kad si mlad to ti je ludilo... I predložim da odemo kod nje sa flašom votke i da se naroljamo. Njoj se to, naravno, svidelo. Okupile smo se nas četiri, njene najmilije drugarice, i ja navalila na votku, dok su ove druge pijuckale. Crvenka je sebi sipala pola-pola, ali je pila sporije, a ove dve su pile za jednog čoveka. I ja strustih pola flaše i od tad se jako malo sećam. Sećam se da sam se popela na stolicu i da sam pevala, pa se sećam da sam pričala nebuloze... Uglavnom, u jednom momentu krene da mi bude sve gore i gore, vrti mi se sve živo, slika njene pokojne babe mi kruži oko glave, jo brate, nikad gore. I ja se zaletim u fazonu "BEEETMEEN" u zahod i izbljujem se ko luda. I stojim tamo neko vreme, vratim se na minut i ponovo mi pozli i ponovo se ispovraćam i tako petnaest puta. Zove mene moj dragi u jednom momentu da vidi gde sam i kako sam... "Ćao, srećo, šta radiš?" upita me on, a ja prigrlila školjku i govorim: "Ma ništa... Bljuuuuuuv!" "Srećo, jesi u redu?" upita on ponovo znajući pitanje nije baš najpametnije... "JOK! Bljuuuuuuv!" "Šta da radim srećo?" "Drž mi društvo dok bljujem!" rečem ja, a on to i uradi. I počne da mi priča, ni sama se ne sećam šta, ali inspirisao me je pa sam se izbljuvala još jednom. Kad je Crvenka ukapirala da to baš i nije u redu, jer nije da nisam nikad pila, odluči ona da nazove svoga dečka koji studira medicinu. I on joj veli kao: "Ako vi ne nazovete hitnu, ja ću iz susedne zemlje da je nazovem!" I upita je šta sam sve pila i uzimala. Ja rekoh votku i setih se da sam uzela SUMAMED!!! I na to Crvenku uhvati histerija i nazove hitnu. Sa druge strane se javlja neka KOKOŠ i govori: "Aloo?" Crvenka: "Ovako, drugarica mi je popila pola litre votke uz sumamed, povraća konstantno, šta da radimo?!?" Kokoš: "A ona se napila..." Crvenka: "Koga sam ovo dobila? VATROGASCE?!?" Kokoš: "A šta biste vi?" Crvenka: "Pa pošaljite nekoga, mamicu vam... uffff!" Kokoš: "Ajde, dobro, doći će neko..." I dođe doktor skupa sa tehničarom kojemu je sve to skupa bilo simpatično. I Crvenka ispriča doktoru šta sam konzumisala a doktor se šlogira. I izmeri mi pritisak i rukom (koji je ovo vek?!?) mi izmeri temperaturu i kaže mi: "Imaš temperaturu, nizak pritisak i pijana si." Ja onako pijana popizdih i rekoh mu: "Pa dobro, je li možete nešto korisno da mi kažete?! Je li možete da mi ispumpate stomak? Vrti mi se, hoću da spavam- ne mogu! Kenja mi se- ni to ne mogu. Povraća mi se- i to me zajebaje!" I doktor počne da se smeje i vrišti od smeha. A tehničar govori: "A slatka je cura." (to za mene, hehe ), što je svejedno bilo rečeno u krivom trenutku! Na kraju su me smestili u krevet, ja sam se i tome odupirala, ali na kraju sam se po zadnji put izbljuvala i zakomila. To je bilo negde oko četiri časa ujutro, a oko šest sam se probudila i otišla kući. Spavala sam do 11:00 jer me probudila matorka koja je urlala na mobilni, pa sam nazvala Crvenku i dogovorila se s njom za kafu u gradu. Dođe Crvenka po mene u roku od pet minuta (jer smo udaljene za samo jedno raskršće) i baš na putu prema kafiću izlete neka besna kola i skoro me pregaze! I ja gledam ko je unutra- ono moj pop sa ženom i detetom! A ja sam mislila kako su naši popovi siromašni, tako nešto! To je crkva nešto očito donirala! Tako da, eto, to je razlog zašto me i danas tu i tamo stegne džigerica. Dečice draga, ne piti sumamed uz alkohol!

- 10:53 - Komentari (9) - Isprintaj - #

petak, 15.12.2006.

U busu...

Uglavnom, da dovršim, saga se nastavlja... Dođem ja u bus, i svi oni penzioneri u poluraspadnom stanju su PONOVO srušili još jedan zakon fizike time što ih je bilo 20% više nego što bus može da primi i podnese. Bus se, vaistina, malo spustio tako da nije bio visok 2 metra, nego 1,70 metra... Ali dobro. Zgnječiše me ko bubu, nema teorije da im šta prigovoriš i to iz dva razloga: 1. svak od njih ima drveni štap, a ako si loše sreće ima metalni kojim može da te opizdi 2. ne možeš da dođeš do reči jer oni celo vreme melju o tome kako si ti govno, gad, malo đubre, naduvani lapan jer ti GNJEČIŠ NJIHOVE KOSTI! I zar nije fascinantno da oni, koji imaju beskonačno mnogo vremena i da su oni ti koji mogu bilokad da odu na pijacu da kupe tri tone kupusa i krompira odaberu baš osam časova ujutro kad svi studenti i školarci idu na faks/u školu i od 1:00 pa do 2:00 kad se SVI VRAĆAJU! A ovo sa štapom je živa istina, baš pre neki dan, baba nije mogla da uđe u bus pa je štapom BOLA (bockala) curu da joj se POMERI! MA GDE JE TU PRAVDA?!?

- 22:18 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Borba sa Kokoškama

Baš danas krenem ja na faks, ono, lep dan, baš sve kako treba i odmah me na prvom času sravni sa zemljom Sumporaš, koji je tako smaran i ubojito dosadan, da čovek ne poveruje. Ali okej, sednem ja, rekoh da zapalim jednu, ono čisto da dođem k sebi,da ipak ne dođem na hor mrtva i satrvena i čak sam uspela nekako da se razvedrim budući da hor isključivo tome služi- da te razvedri. Da, BAŠ! I ja došla, i krenemo da pevamo i nekako se očekuje od starijih generacija da nešto znaju o tome... aha... baš... baš! I odmah stanemo na trećem taktu. Rekoh, aj, to su se malo zbunile, ipak, napolju je toplo, u sali je sparno, ono, šteti im koncentraciji... Ne, ne šteti njima vrućina, šteti im vakuum u glavi! I vođa hora popizdi, izleti iz sale i krene da meditira u hodniku ... I mi odlučimo da ćemo da naučimo kompoziciju, ono, čisto da ga oraspoložimo... Ma kakvi! Ti jadni soprani, koji ne da nisu sposobni da pevaju... Oni nisu sposobni da lupaju nogom tempo! I nakon 20 minuta, cura do mene otiđe da zapali i da će da izađe, ono ugleda vođu hora i vrati se unutra ko da je videla samog đavla. I sedne ponovo do mene. "Neću sad da zapalim, pokušaću da sačekam dok ne savladaju ovaj takt." reče ona i nakon dve minute shvati da one NE MOGU da savladaju TAKT koji je na nivou dece. I cura se zaleti i doslovno (ovo nije naučna fantastika, ovo je ISTINA) ISKOČI KROZ PROZOR (jer smo na prizemlju) i zapali napolju. I sad mi ponovo pokušavamo da te jadne soprane sačekamo dok uče MELODIJU OD OSAM TONOVA i usput smo prinuđeni da ih SLUŠAMO... Uffff... Uglavnom, već je ceo hor bio na rubu nervnog sloma i konačno ja popizdim i ustanem se. "Ma 'de je problem, mamu da vam jebem? Je li problem ovo da se otpeva (rečem i otpevam)? Mislim, hoćemo da krenemo od prostijih ritmova ka složenijim, mislim, ne razumem?!" derem se ja i ustane se vođa tih Kokoški (soprana) i počne da dreči i da kvakvače: "Koja je tebi pička materina, sunce ti jebem, ajde ti nam sviraj pratnju i kucaj nam!" "Neće vama to da pomogne! Eno odi do medicinskog fakulteta i uzmi onaj MOZAK IZ STAKLENKE I INSTALIRAJ GA U SEBE!" uzvratim ja. U ovom momentu se zadere jedna od pametnijih cura i govori: "HAAHHA! ONE SE BUNE JER NEMA DOVOLJNO MOZGOVA NA MEDICINI! AHAHHAHA!" Ja ponovo: "IDEMO, OSTALE DIONICE, AJDE DA SVAKA OD NAS DONIRA PO ZRNO PASULJA, DA POPUNE TAJ VAKUUM U GLAVI!" I na to sve one kokoške krenu po meni šibljem i kamenjem a ja ono: "Dajte, kupiću vam kukuruz ako će to da vas umiri!" Nešto kasnije sam im održala prodiku o tome kako su sposobne isključivo da dišu jer da taj kapacitet mozga ne može da radi komplikovanije radnje i da je uopšte fascinantno kako unose hranu u svoj organizam. Nakon toga sam otišla napolje da zapalim celu paklicu jer ono nije bilo izdržljivo, ono kvakanje i kljucanje među njima... UFFFFFFFFFF! Nisam mogla da se vraćam u salu, otišla sam na bus.

- 21:47 - Komentari (2) - Isprintaj - #