Priča se nastavlja... Baš sam se vraćala oko 12:30 kući, kad eto ti ponovo najezda baba! I truckam se, usput sa sobom nosim 10 čokoladnih krofni (ne za mene, nego za celu porodicu). E a sad da kažem šta je bilo sa krofnama...
 Jutros pre nego što sam otišla na kafu sa drugaricom, uzela sam te krofne kako ne bih morala posle. I stojim na kafi i pričam sa drugaricom, a krofne stoje na stolici do moje. Izlazim iz kafića, dolazim na stanicu i shvatim nakon pola sata da deo mene nedostaje. I setim se "Krofnice!" i potrčim nazad u kafić, a drugarica me zajebala, nije htela sa mnom da ode, kao, sramota ju je. I govorim kelneru: "Ej, ćaoo... Ona cura koja je bila sa mnom ovde je ostavila krofnice... Je li znaš gde su?"
Govori on: "A nemam pojma... Moguće i da se pojelo." Meni se krv sledila, više mi nije bilo važno da li da i dalje tvrdim da su njene umesto moje, kad urla neki tip sa dna kafića: "Eno krofne! Onamo na stolici!" Krofne su bile baš onamo gde sam ih i ostavila, a za istim stolom su sedela neka druga dva tipa.
I ja zaurlam ko da sam zaboravila na posmrtne ostatke nekog rođaka, a ne krofne: "MOJE KROFNICE!" I unosim se tipu koji je sedeo u lice: "Je li ko dirao... JE LI KO JEO MOJE KROFNE?!"
"N...n...nije... Čitave su..." uzvrati mi on, a ja skupim krofnice i pobedonosno izađem iz kafića. 
Dođem u bus skupa sa drugaricom, bus ponovo pun ko mravinjak! I ulazi nekoliko baba na sledećoj stanici u odveć popunjen bus i sa ulaza primeti da do jednog čiče se nalazi nekakvo kvazi-mesto za sest. I zaleti se ona, gurne prvu baba, drugu babu, moju drugaricu i priklješti mi krofne (čokoladne!!!). Imala sam osećaj ko da si me zalio ledenom vodom. Samo sam je pogledala i rekla joj: "Zgnječila si moje krofne!!"
"Šta?" upita me ona s onim priglupim brđanskim pogledom.
"Zgnječila si moje krofne!!!" ponovim ja.
"Nisam ih videla."
"A kako sam ja videla tu tvoju smrdljivu ribu, jebemti?" na to je ceo bus počeo da se smeje, a ja sam došla kući sa svojim spljoštenim krofnicama. 
|
