 Konačno sam danas našla malo vremena da odem na plažu sa drugaricom i da uživam u suncu, moru, mirisu borova i da se konačno opustim. Napolju sparno, topao vetar mi donekle hladi kapljice znoja na licu, a ja čekam bus koji kreće svakih sat vremena. Slušam penzose kako pričaju i povlačim dim za dimom. Više nisam raspoložena da se svađam s njima, a kamoli da se zgražavam, pa sam počela da ih proučavam. Uglavnom, primetila sam da im je fora kad ih neko pita: „Otkad se nismo videli?“ da ovaj drugi OBAVEZNO kaže: „Od prošloga puta.“.
I bus došao nakon desetak minuta kad- bus ima klima uređaj koji RADI. I nekako dođosmo do naše plažice i tu se „parkiramo“. Nije prošlo pet minuta, dolaze dva feminizirana tipa s tim da je jedan izgledao kao da je iz konclogora, polože peškire do naših i krenu da pričaju. „Vidi, magla!“ reče ovaj prvi, a ja se mislim: „Koja magla, čoveče, u primorju smo...“, a drugi mu odgovara: „Ne, ne... Nije ti to magla... To ti je zbog zelene boje (šuma, inače)... Zelena ti PERCIPIRA maglu!“
„Moguće...“ ponovo će ovaj prvi.
„Da, da... Još u kombinaciji sa ovom plavom (more, inače)...“
„E znaš... Juče sam gledao na NAŠIONAL GEOGRAFIĆU (da, dragi čitaoci, tako se NE IZGOVARA na niti jednom jeziku) emisiju „Voda - H2O“... I oni su ti sa nekakvom spravom rastavili vodu na H i na O, a to ti je vodonik i kiseonik!“
„A je li to voda za piće?“
„Ne, ne... To ti je H20!“
U tom momentu sam ja skoro progutala cigaretu, al sam svim silama suspregnula smeh.
„Jo... pogledaj kako mi se kremica brzo upija u kožu... Hoćeš i ti malo kremice?“ ponovo će ovaj iz konclogora, a ovaj drugi uzvrati: „Neću, neću... To mi totalno UMASTI kožu... Pogledaj kako je glatka...“
Nakon te izjave sam otrčala u more i zaronila par puta da dođem k sebi. U svakom slučaju, more je bilo relativno toplo i uspela sam u svome naumu- da se opustim.
|
