petak, 15.12.2006.

Borba sa Kokoškama

Baš danas krenem ja na faks, ono, lep dan, baš sve kako treba i odmah me na prvom času sravni sa zemljom Sumporaš, koji je tako smaran i ubojito dosadan, da čovek ne poveruje. Ali okej, sednem ja, rekoh da zapalim jednu, ono čisto da dođem k sebi,da ipak ne dođem na hor mrtva i satrvena i čak sam uspela nekako da se razvedrim budući da hor isključivo tome služi- da te razvedri. Da, BAŠ! I ja došla, i krenemo da pevamo i nekako se očekuje od starijih generacija da nešto znaju o tome... aha... baš... baš! I odmah stanemo na trećem taktu. Rekoh, aj, to su se malo zbunile, ipak, napolju je toplo, u sali je sparno, ono, šteti im koncentraciji... Ne, ne šteti njima vrućina, šteti im vakuum u glavi! I vođa hora popizdi, izleti iz sale i krene da meditira u hodniku ... I mi odlučimo da ćemo da naučimo kompoziciju, ono, čisto da ga oraspoložimo... Ma kakvi! Ti jadni soprani, koji ne da nisu sposobni da pevaju... Oni nisu sposobni da lupaju nogom tempo! I nakon 20 minuta, cura do mene otiđe da zapali i da će da izađe, ono ugleda vođu hora i vrati se unutra ko da je videla samog đavla. I sedne ponovo do mene. "Neću sad da zapalim, pokušaću da sačekam dok ne savladaju ovaj takt." reče ona i nakon dve minute shvati da one NE MOGU da savladaju TAKT koji je na nivou dece. I cura se zaleti i doslovno (ovo nije naučna fantastika, ovo je ISTINA) ISKOČI KROZ PROZOR (jer smo na prizemlju) i zapali napolju. I sad mi ponovo pokušavamo da te jadne soprane sačekamo dok uče MELODIJU OD OSAM TONOVA i usput smo prinuđeni da ih SLUŠAMO... Uffff... Uglavnom, već je ceo hor bio na rubu nervnog sloma i konačno ja popizdim i ustanem se. "Ma 'de je problem, mamu da vam jebem? Je li problem ovo da se otpeva (rečem i otpevam)? Mislim, hoćemo da krenemo od prostijih ritmova ka složenijim, mislim, ne razumem?!" derem se ja i ustane se vođa tih Kokoški (soprana) i počne da dreči i da kvakvače: "Koja je tebi pička materina, sunce ti jebem, ajde ti nam sviraj pratnju i kucaj nam!" "Neće vama to da pomogne! Eno odi do medicinskog fakulteta i uzmi onaj MOZAK IZ STAKLENKE I INSTALIRAJ GA U SEBE!" uzvratim ja. U ovom momentu se zadere jedna od pametnijih cura i govori: "HAAHHA! ONE SE BUNE JER NEMA DOVOLJNO MOZGOVA NA MEDICINI! AHAHHAHA!" Ja ponovo: "IDEMO, OSTALE DIONICE, AJDE DA SVAKA OD NAS DONIRA PO ZRNO PASULJA, DA POPUNE TAJ VAKUUM U GLAVI!" I na to sve one kokoške krenu po meni šibljem i kamenjem a ja ono: "Dajte, kupiću vam kukuruz ako će to da vas umiri!" Nešto kasnije sam im održala prodiku o tome kako su sposobne isključivo da dišu jer da taj kapacitet mozga ne može da radi komplikovanije radnje i da je uopšte fascinantno kako unose hranu u svoj organizam. Nakon toga sam otišla napolje da zapalim celu paklicu jer ono nije bilo izdržljivo, ono kvakanje i kljucanje među njima... UFFFFFFFFFF! Nisam mogla da se vraćam u salu, otišla sam na bus.

- 21:47 - Komentari (2) - Isprintaj - #