Hvala Hristu, konačno sam otišla u Beograd. Bus kojim sam se vozila zaslužuje da ga se strpa u tehnički muzej. Do mene je sedeo lik koji je konstantno psovao u svih šesnaest, a ja sam kolutala očima prvih nekoliko sati. Onda se lik naslonio na mene kako bi lakše zaspao, što je mene izbacilo iz takta, pa sam na prvom stajalištu kupila ogroman sendvič sa buđolom i požderala ga na brzinu. Naravno, to je dovelo do probavnih smetnji, kao što sam i htela, pa kad sam se vratila u bus i kad se ovaj ponovo naslonio na mene, ja sam okinula takav prdež (znam da nije ljudski i pristojno, ali moraš da nađeš nekakvo rešenje :)). Tip me samo posmotrio i gleda me u fazonu "Ma jesam li ja čuo dobro?" a onda kad je miomiris dopro do njega onda je lagano ODSTUPIO, pa sam se raskomotila. :)
Bus inače je vozio (ni sama ne znam kako) 150 km/h i to na svim OKUKAMA pa smo na drugom stajalištu svi pohitali u prvu crkvu da se zahvalimo Bogu što smo živi.
Na trećem stajalištu smo ljubili tlo pod nogama, ne verujući da i dalje postojimo, a na četvrtom smo već bili u Beogradu neznajući kako se zovemo (a kamoli kako se prezivamo, a o krsnom imenu neću ni da govorim).
Došla sam u Beograd, mrtva, u šoku što sam ŽIVA, a onda me dočeko kum sa svojim Jugom iz prvog svetskog klanja (tako izgleda to jadno, odveć napaćeno auto) u kojem se nalazila ogromna lokva koja je nastala iz nepoznatih razloga i kojemu se vrata od suvazača otvaraju tako da vozač sedne na svoje mesto a onda opalli ova druga vrata nogom (što jače to bolje).
Sad sam trenutno u Beogradu, baš smišljam gde ću za Novu Godinu. Možda bude neko od poznatih radio parti.
|
