Ja mislim das današnja djeca puno pametnija neg što smo mi bili. Jesu, sigurno. Jebate, kad sam ja bijo mali, jas ti znao otić na baru sa pištoljom od đeda i ubijat pecaroše. Ma da, bijo malo čudan. Da ne kažem jako. Da ne kažem ubojica. Pa zato neć ništ reć. Kad me odvedu, sam ću šućet i gledat u pod. Šta gospodne sudija? Kaki ribari? JA ubjo? Nikad! I vjerovaće on men, iss, muger sam ja. Zajeban uvjek bijo. Sjećam se jednog dočeka nove godne. Ono, svi se spicanli, čekaju, to već pomalo pjano sve bilo, a ja, kaki zajeban sam bijo, izišo van malo prije ponoći i sakrijo se iza ćoška đe mi je Đed reko da će Nova Godna prolazt (bijo mudar Đed, utri kurca!) i napravjo joj sačekušu. Čim sam ju vidjo da ide upuco sam je pištoljom i dokrajčijo nožom, te se zatim neopazice vratijo na zabavu. A ono taman svi počeli brojat: deset, devet il kak to već ide, malo me jebala matematka uvjek, i tak, broje oni, došli do kraja, al niko ne ulazi na vrata. Kadli mali Mićo utrči kroz vrata sa upaljenom prskalcom u svakoj ruki, sav uplakan i počne vikat kak su ubli Novu Godnu i da leži zaklana dolj na ćošku, kraj štaglja. Ja sam se sam nasmijo i reko u sebi, Đede, svaka čast! Bijo mi pametan Đed. Bijo lud. Ko i ja.

Jednom mi je savjetovo da idem jest govna iza štale. I ja ošo. Brale, najo sam se govana ko nikad. I, da kucnem o drvo, otad ni dana bolesti! Nema brate! Kažem, bijo mudar đed. Zvali su ga Đed Lijov. Ko ono, lisca, mudrost i te priče. Drugi opet, puta, me nagovorjo da pređem na iglu. Reko mi je, sinak, jebo ja te droge što se inhaliraju i jedu. JEBO JA TO! Vid mene! Osamdesprva, a ko dečko! Moraš se počet bost, tot je super! I onda pao mrtav. Al nije ondak bilo horsa. Jok. Sušjo je on konjsku balegu, mljeo u prah, i to si kuvo i brizgo. Otuda i ime hors. Bijo lud đed. Sjećam se jednočke kad me je naučjo kak da napravim zamku za međeda. Baba najebala. Moro sam isprobat zamku.

Znao me Đed nagovort na štošta. A bijo je ljudina. Kad bi se napijo, išo bi u sred noći selom i viko ŠLAGVORT!! ŠLAGVOOORT!!!, a ja za njim trčo i viko NEMOJ ĐEDE, NEMOJ, a on bi reko MA ŠTA NEMOJ!! ŠLAGVOOORT!!!! MATER JEBO!! Ondak bi mu ja uklještio noge francuskim ključem da padne, a suseljani bi ga izboli vilama dab mogli spavat mirno. Dobar bio Đed. Nekad bi me iz čista mira odveo u cirkus. Ćeo me prodat za sitne novce. Bijo zakon Đed. Uvjek za šalu. Nekad bi mi iz zajebancije izvadjo bubreg i prodo. Trebalo mu za rakiju i hors. Mislim da je dvaput bilo. Dobio neki četirsto-petsto maraka za njija. To kad sam imo dvanes godina. Sad me poznaju svi na odjelu za dijalizu. Često jih uveseljavam pričama o Đedu i njegovoj dobroti. Zbilja je bijo ljudina. Nabijo mi je glavu na šiljak od ograde sam da nasmije komšije. Bijo je šuomen i zato su ga svi voljeli, a razumljivo - ja ponajviše. Zato sam jako plako kad ga je pojo konj. Al na stranu tužne uspomene, nema od njija koristi, zato se bolje prisjećat onije lijepih. Npr., kad je komšo Otoman kreno ćerku ispraćat na faks, Đed repetiro pištolj i ubjo ga na sred ulce, ćerku mu izjebo i zapaljo kuću. E, ondak se ošo u birtiju napt. Kad murija došla po njega, sam je reko KAKI PIŠTOLJ!? JA? KOMŠIJE? MA NI GOVORA! I to je bilo to. Muger. To sam od njega naučjo.


Josip Reptilović Svinjski
Antologijska knjižica pripovjedaka "Vrcanje meda, penetracija i krljušt"