fra gavun

Mjesečevo oko

meki trbuh
traži moju ruku,
a unutra
leptirići plešu,
da te nije
ja bi ruzinao,
ja sam brodić
koji traži luku.

ja ti sanjam
pučinu i žalo,
mrvu kruva
koju srdelicu,
toplo gnijezdo
u njemu grlicu
da je mazim,
da mi ljubav kuha.

ja ti lebdim
u magli i rosi,
na padini
pijanog oblaka,
u vremenu
kad smo išli bosi,
na kamenu
u doba sumraka.
I nadam se
ugledati žicu
onu istu kako
na njoj guče,
ja ti ne znam
drugačije mala,
dok u meni
iste želje čuče.

ja ne mogu
ne pozdravit zoru
prema suncu
uputit molitvu,
kažu da je
svojstveno sanjaru,
živit noću,
ljubit mjesečarku.

Petar.

Kastig

Utorak navečer, nađemo se svi sedmero, neraspoloženi, jadni, svjesni da smo napravili glupost. I svi smo se češali u preponama, kao majmuni.
- Što je ovo?- Pitam ja, a gledam Špira.
- Meeene pitaš šššto 'e, i držiiiš se za kitu.-
- Ma, svrbež, peče me, boli, sve do krvi se češem.- I ostalima je isto, samo češanje.
- A ada appiitaš ssstarog, on bi znao.-
- Pitaj ti svoga.-
- A, jjje, adaaa me ooopizdi, iidemo uuujutro uu adoooktora, jjeebi ga.-

Doktor nas je pregledao i ispitivao, jednog po jednog. Sve obrijati i zaprašivati, za pet dana kontrola.
- To su vam picajzle, ili spolne uši, momčine, pazite di ga gurate, mogli ste i gore proći, pazite, ae sad.-
E, da je samo tako. Evo ti popodne opel olimpija u selo. I doktor u kuću jednom po jednom. Ispriča ti on roditeljima što je na stvari, a oni u znak zahvale, što kobasica, što koka, pancete, ulja, ribe, vina. Ne bi reć da im je javio za smrt bliskog rođaka u Americi. Kad je natovario gepek, ode.
Sad neka mi netko reče da picajzle nisu korisne.
A onda je počela mater.
- Sinko moj, što učiniste, kastigao si nam kuću, kako ću od srama iz kuće izić……-
Onda se diže Ćaća.
- Ti ćeš mene sramotit…..- Podigne ruku da me zalopati, a ja ostao miran i gledam ga drsko u oči. Mjerili smo se neko vrijeme u tišini, i onda sam znao da sam jednu skalinu gore. Spustio se na stolac i potegnuo iz botilje.
Ni jednu barušku, cijelu šetemanu nismo učinili. Ali smo pripremali i kovali planove.

Bilo je škuro. Bonaca, vrime za sviću. Spremaju se Mate i njegova Mara. Spremili se ja i Špiro, stavili arganju u barku, i krenuli uz kraj. Bili smo nekih triest metara istred njih.
Mara vesla, Mate na provu sa ostima, ponešto zastruže po dnu. Digne Mate jednu sipicu. kad, poluglasno:
- Šijaj livo, polako, polako, još malo…..mrvu desno….stani, ne mrdaj, ne diši, koliki je…..uuu.-
Podigne osti, pa svom snagom potegne, Bogami, dobro se čulo.
- Mare, daj druge, brzo, daj.-
- 'Esi li pogodija.-
- Muči, daj mi te osti.- A onda i onim drugim, potegne još ječe, deboto je i kopište puklo.
- Daj mi redinu, Mare, namrtvo sam ga ubija..-
- A koja je ljoga.-
- Dut, Mare, dut…- Sagne se do vode i poduvati sakom ljogu i izvuče na provu.
- Ajme koliki je, moj Mate, jesi meštar…..-
- A, ko je ono pred nama, a.-
- A, nji' dvoje, Špiro i Pero, a zašto.-
- Bemti svetoga Špiridona i svetoga Petra, i dan kad su se okotili. Ajde okreni, idemo doma.-
- A, zašto beštimaš pored ovakvog bokuna.-
- Evo ti ga na, pa ga očisti, ja sam slomio oboje osti.-
- Ajme meni, a ća je ovo, od gožđa, aaa.-

A što je život bez dišpeta.
Pohađao sam drugi razred srednje. Moram priznati, da je Špiro postupio pametno. Upisao je tečaj elektrozavarivača, i dok sam ja pohađao treći razred, on je bio u radnom odnosu. Imao svoju plaćicu, a mi kuburili sa onom crkavicom što bi dobili za marendu od matere. Tada sam se pitao, zašto i ja nisam učinio isto?

Pao je dogovor. Bilo nas je sedmorica. Idemo na izlet. To je bilo dvije šetemane poslije Uskrsa Dogovaramo za hranu, i složimo se da je najbolje nositi četiti koke i ispeći ih u prirodi. Kud ljepše od toga. Dakle, dopalo mene, jedna koka, Špira, jedna. Ostali su dobili zaduženje za još dvije, i druge delicije. Valja odradit svoj posal.
I što ćemo ti mi, ajmo uvatit koku na udicu, velim ja.( Kao, teško nam se bilo dogovorit.)
Udicu u ruke, na tavan, kroz prozor od lastavice, u cik zore i zabacimo u susjedovo dvorište. Koke i onako kokodaču kad snesu jaje, pa neće niko ni osjetit. Na udicu smo metnuli zrno kuruza, a kokoš, ka kokoš, nu, ćapala isti čas. I dok smo vukli drugu koku, a falilo je još oko dva metra za uvući je, iz kuće promolio susjed, mamuran, trlja oči i gleda u nas. Poviče.
- Mare, mile ti nedilje, naša kokoš leti ka tica.- A, Mara će iznutra.
- Ne ostaviš li se te rakijetine, letit ćeš ti Bogu na istinu, đava te odnio, di će kokoš letit.-
- Ma je Mare, Boga mi.-
- Ajde muči i ulazi u kuću da te ko ne čuje, đa'ola popio.-
- Evo, sad više ne leti.-

Sad će te reć kako je to pokvareno, krasti susjedu koke, ja mislim da je poštenije nego sebi, kako mogu sebi ukrasti?
I, tako ti mi u nedjelju okolo devet, krenemo na izlet.
Bilo je to od kuće sat hoda.

Pobacamo se po mladoj travici u masliniku, i odložimo prtljagu. Bilo je i cigareta, i začimburimo po jednu. A onda uvatimo kašljat ka «tuberaši». Nije lako pušit, pa da bi to olakšali, potegnemo iz botilje lozu. E, onda nismo kašljali. Skoro smo se ugušili. Tako smo saznali kako nije lak život našim očevima.
Kad smo se fino odmorili, krenuli smo skupiti drva za vatru. Jerbo četiri koke ispeći, treba dosta žerave.
Nakupili mi toga i viška. Ona rakijetina nas ugrijala i smantala, pa nam sve u valceru i lagano. Užgala se vatra, mi natakli koke na izdiljanu granu. To su bili ražnjevi. Poboli vile s druge strane, za nasloniti ražanj, i potežemo žeravu a vatru ostavljamo da imamo rezervu.
Milina jedna, guštamo oni vonj.
Botilja presušila, očepili drugu, a onda počeli čupat sa koka, pa bokun kruva, pa zalijemo, tako da od koka osta kostur na ražnju.

Ostala vatra i ražnji, a mi polijegali po travi i pušimo. Nabubrile hlače između nogu, pa se pogledavamo ko će prvi počet. Izvadi Špiro «alat», i počne ga milovat, a onda i mi ostali učinimo isto. Gledamo koliki je čiji, i šlajfaj. No Špiro stade i nešto osluškuje. Mi kao po zapovijedi spremimo bokuniće i čekamo.
- Aa, az azvono, ee eeli čujete.-
- A čujemo, to su ovce, ajde Boga ti, nećemo se ovaca sramit.- Veli Niko.
- Aa ai ati bi trebao nabaviti ov ovce, j je jer ti neebi trebao oovan, ak ako čuva oovce, jeebo ih ti.-
- Špiro, nemoj se zajebavat, da nas zatvore, još, ostavi se toga, ae.- Odvraćam ga jer znam što je naumio.
Iza ovaca, čobanica. Ne poznajemo je.
- Dobar dan djevojko, imaš veliko stado.- Rekoh
- A a ajde poopij maalo s nama.- Nudi joj Špiro botilju. Uze ona, Boga mi i potegne, pa veli.
- Imali što za pojesti, vidim vi ste se gostili.- Uvatimo mi čupat po onim kokama, i na bokun karte nakupimo ptilično mesa, a svi je gutamo očima.
Jede cura, pa gucne rakije,…pa koji osmijeh....pa malo šale, i onda je odnio vrag granice.

Špiro je bio prvi, pa ja za njim, a onda svi po redu. Na kraju, Špiro ponovi.
Čobanica je zaspala. Pokrili smo je sa onim kabanom što je imala uza se, pa na brzinu sve pokupimo i «magla».

Odrastanje 1

Kako su bili popularni plesnjaci subotom, i mi smo imali želju ići, ali tek zašli u pubertet, pa su nas stariji tjerali. Nisu nam dali da budemo u njihovom društvu.Tako je to bilo.
A, slušali smo, i pili njihove priče ka spužva. Tako smo čuli i riječ «goldun», onda sam pitao što je to, a oni meni:
- Pitaj sestru, ona će ti kazat.-
Ja, naivno, pitao. Veli ona da ne zna, pa će pitati mater. Pita ona mater, a mati izbečila oči, pa udri po njoj. Tako smo saznali da je to nešto «sramotno».
I ne daju da idemo s njima, nabiju nam nogu u guzicu i potiraju, nas. A, Špiro se naljutio.

Za vratiti se s plesnjaka, mora se proći pored groblja, koje je udaljeno od puta dvaest metara. S druge strane puta, nalazi se neka jama, koja ima hodnika oko sto metara. Ali sami ulaz je obrastao kupinom i ukopan.
Kad se tuda prolazilo, ubrzao bi se korak i utihnule bi riječi, bilo je svima trta…
Spremili mi, tikvu vodenjaku, napravili otvore za oči, nos i usta, stavili unutra svijeću, i, u jamu.
I nama je bila trta, ali Špiro je bio hrabar, a onda i ja uz njega. Kad je dišpet po srijedi, nema toga što se ne može otrpit.
Smjestimo se mi ispod one kupine, upalimo sviću u tikvi ( trznuli se i mi kad smo je ugledali upaljenu) i podignemo ja na štapu. Čekamo…. Okolo ponoći, evo ih.
Čuju se lovačke priče,… svi zadovoljni,… sve cure pojebane,… svi sretni. Ma, kad su uočili svitlo, utihnu.
Muk… Što je sad?
-Da nisu umrli od straha.- Ne čuje se ni disanje.
Mi čekamo, gledamo prema gore, jer oni nas ne mogu vidjeti od kupine, a, bome ni mi njih.
I u toj tišini, i isčekivanju, najednom, kiša. Odakle kiša? 'Benti kišu, pokvarit će nam zabavu. Glava mokra, cidi se iza vrata, divota.
- Jebbm, - Stavio mi je šaku na usta da ne beštimam.
- Muči, nesmiju znati da smo mi.- Prozborio je…. Ma.
- A, jeli to ima nekoga dolje.-
- Nema nikoga.- Izletilo mi, Špiro stisnuo usta, puše kroz zube.
- A, dobro je da nema, jer smo vas mogli popišat. Hahaha.-

Odrastanje

Špiro je dobio svoju «porciju» i kući, kad su roditelji saznali za berekinadu. Ma, jedinica je ostala, i nije bilo sile koja to može promijeniti. A, za mucanje, ništa. Što ima veze, muško je. Da je žensko, e, bila bi bruka, ne bi se udala, onda je zlo.

Špiro se dišperao, i često je izostajao sa nastave, bolje reći, nije ga nikako ni bilo. Šesti razred je ponavljao, a onda se ponašao kao desperados.
Bilo je pred kraj školske godine, Špiro je bio dišperan jer je bio pun «kukača», a djeca, ka djeca, rugali su mu se zbog mucanja, na što je on, jednom prilikom odgovorio, u punom smislu riječi, šamarčinom, mlađemu od sebe, Mati. Špiro je često imao pognutu glavu i gledao «ispod oka». Mate se rasplakao i zaprijetio da će reći bratu, pa će vidjeti Špiro, svoga Boga.
I, sutradan, kad smo išli iz škole kući, ispriječio se na putu, Šime, Matin brat. Šime je trenirao nekoga vraga, jer je bio napumpan sa mišićima ka Popaj. Utegnuo se u pasu i stao na sred puta raširenih nogu, u majici kratkih rukava. Stali i mi, ostali đaci se razbježali, i sa sigurne udaljenosti gledaju. E, sad, ja kao stariji ( po razredu ), sam smatrao da moram obranit svog prijatelja, i koraknuo naprid, a u meni se sve stislo. Ali nema nazad, što bi, bi, mora se prijatelju pomoći.
- Ajde ga sad udari.- oglasio se bahato, Šime, dok je mlađi Mate likovao ovakvom podrškom.
- Zašto da ga udarim, nije mi ništa učinio.-
- Udri, ako si muško?- izazivao je. I što ću,… ja podignem šaku i opalim mu trisku, ma ke triska, ka da sam ga pomilovao.
- Ajde još jednom, majčin sine.- Nakostrušio se Šime! E, sad me Špiro lagano odgurnuo rukom, i prišao u prvi plan, i ne čekajući, unio se čitav u taj udarac, poskočio i udario otvorenom šakom, da je mali Mate, doslovno odletio unazad i pao. Gledao je «ispod oka», spreman da skoči, ka tigar. Šime je gledao sa čuđenjem, nakrivio glavom lijevo i desno, i zaključio, dajući ruku bratu da se digne.
- Ajmo ća,… oni su ludi, a i dvojica su, a mi sami,… pa ćemo se mi njima drukčije osvetit.-
Boga mi, odoše, a ja stao gledati Špira, kao da ga prvi put vidim. To je hajduk, hajduk Špiro, mislio sam. A, onda su zaredale baruške.

Dakle, u školi je propao, tako da nije ni pohađao sedmi razred, ali smo bili nerazdvojni.

Kako je kuća imala zajednički tavan (pola stričevo, pola naše), nije bilo prezide, mi smo tu imali svoj kutak. No, stric je svoj dio iznajmio podstanarima, pa su nas tjerali sa te strane tavana da im ne stvaramo buku i dižemo prašinu. Oni nas tjeraju!? He, he. Špiro se dosjetio, i mi ti lagano postavimo zvono, što smo ga ukrali popu. To je ono malo zvono, što se potegne kad pop stavlja Hostiju u usta.
- Čekali smo u mojoj sobi, sa rastegnutim pelom ( za udičarenje), i u ponoć, polako počeli zvoniti, na mrtačku. Nije se jako čulo (malo je zvono), ma, nakon nekoliko puta, Boga mi, iskočili oni vanka iz kuće, jerbo to je s vražje strane.
Ponovili mi to još dvije noći, i oni ti lijepo odsele, haha. Vratili mi svoj kutak.

Mucanje

Nije Špiro mucavac od rođenja, dogodilo se to u šestom razredu osnovne. Bit će da je bila šesetdruga. U zgradi škole, bio je i poštanski ured i đačka kuhinja, ali ne i zahod. Zahod je bio udaljen kojih trideset metara, poljski, bez vode. Tri kabine su bile za muške i jedna za ženske, sve pod istim krovom.
Mali odmor, i Špiro trkne u zahod, u onu kabinu do ženske. U ženskoj kabini je netko bio, a na pregradnom zidu, naravno, bila je rupica, nekako u visini pupka. E,sad,…. Špiro kad vidi rupu, mijenja boju, ponašanje. To je drugi Špiro. Ma će mu rupa i doći glave…..

Nervozno kucanje po vratima Špirove kabine.
- Otvaraj da vidim koji si, otvaraj kad kažem.- Bila je ljuta gospođa. Po glasu je poznao da je to žena što radi na pošti. Ali Špiro nije otvarao, nadao se da će otići i zaboraviti….. I utihnulo je lupanje po vratima, i vikanje,… i Špiro odluči izaći,… polako je otvarao vrata,… i virio ima li koga….. Otvorio je i krenuo vani, ali…
- A, ti si,… zapamtit ćeš ovo magarče,… pogledaj što si napravio.?

Špiro je otrčao u razred, jer je već trebao početi sat, i sjeo utučen i crvenog lica.
Malo zatim ušao je nastavnik matematike, Branko. Bojali smo se tog čovjeka, imao je oštar nastup i nikada se nije šalio. Odložio je dnevnik, mi smo sjeli, a on je stajao, pa malo šetao, nije ništa govorio. Čekali smo, jer nismo znali što se događa. A, onda……
- Djeco,… ovdje među vama,…ima jedan,….čije ponašanje ne dolikuje đaku…… .
Djeco,…..pored toga,…..što vas učimo znanju,… mi vas učimo i lijepom ponašanju……
Mi smo pogledavali jedni druge, jer smo slutili da nešto ne valja. I naravno, pogledi se zaustave na Špiru, jer je mijenjao boje i ukočeno gledao predase.
- Djeco, kako rekoh,…..lijepom ponašanju,……a jedan od vas,……vadi svoje tijelo,…..i mokri po leđima i kosi jedne gospođe…. Ta gospođa je moja žena,…….
Sad smo svi gledali u Špira, a on je lagano klizio niz stolac, nestajao, propadao….. Bilo nam je jasno da je on u pitanju. Bio je deseti mjesec, vruće, ali i bez toga, Špiro bi bio mokar.
- Dakle, djeco,….ja vam neću reći,….tko je taj,…..ali iz mog predmeta,…..dakle matematike,…..ima jedinicu dok sam ja u ovoj školi.
Špiro je kod ovih zadnjih riječi, potpuno nestao sa stolca, prolio se, iscurio na pod. Bio je u nesvjesti.
Nastavnik Branko, otvorio je dnevnik i upisao jedinice. Zatim je zatvorio dnevnik, stavio pod ruku i otiš'o u polovici sata.
Kad smo probudili Špira, sve nas je začuđeno gledao. Bio sam uz njega. Zaustio je da nešto reče, i dugo je micao usnama dok nismo čuli glas.
- Jeee, jeeli, oot,oot, ootišo…………
To je bilo najskuplje pišanje za koje znam.

Nevolja

Prijatelj Špiro se teke naljutio, ali sam mu objasnio da nisam mogao znati da će banka u isto vrijeme slati izvješće, pa se «oladio» i dozvolio mi da i dalje pišem o njemu. Ma, kako je bio uvrijeđen Franinim opaskama, reko mi je da svakako napomenem kako on nema djece i da je udovac.
A, mi smo skupa rasli, sendviče dijelili, u školu išli. Znali sve jedno o drugom. Špiro je, za razliku od nas ostalih, imao velike «kuglagere» i spuštene dosta ispod pišulina.
Na tjelesnom uvijek bi mu iskočili «kuglageri» iz «šorca», pa ga je nastavnik opominjao da je to nepristojno i neka to spremi.
Špiro je ostao udovac u tridesetpetoj godini, dobro situiran i nije se više ženio. «Lovio» je žene kako je stigao.
Ovo se dogodilo, negdje, u početku domovinskog rata. Špiro nije bio angažiran, a Marin muž je bio na ratištu, i eto prilike. Došo je kod nje. Preskočit ću sve one formalnosti i koketiranja, pričice i kavice, onaj slatkiš što se događa prije samog čina. Preći ću na sami čin, vođenja ljubavi.
Kredenac ili viltrina od pune hrastovine, u gornjem dijelu ostakljena i uvučena, tako da je donji dio proširen, a ispod ima dvije škrabine, i niže dvoje vrata. Na tom proširenju, Špiro je, uhvativši podeblju ali ne i visoku Maru, oko struka, posjeo gole stražnjice. Ona je u tome zdušno sudjelovala, poskočivši koliko je mogla. Mara je sjedila raširenih nogu, a Špiro je malo otvorio škrabine da ona nasloni butine, da joj bude lakše. Spustio je hlače, «alat» primio rukom i uveo ga u «dvore», taman mu je visina odgovarala.
Vrijedni je Špiro, radio, Mara ispuštala uzdahe…., igra je dosezala vrhunac. No u zanosu, Mara je po teke puzala, Špiro žestoko pritiskao,….. i onda se dogodilo.
Kad je Špiro ječe gurnuo zatvorio je škrabinu i ne znajući da su mu «kuglageri» upali untra. U tom trzanju i Mara je popuzala i kliznula sa podesta i tako blokirala škrabinu i ostala visiti na Špirovom «alatu».
Uslijedio je bolni «tarzanov krik», ka da se junac dere. Povući se ne može, a Mara se podić ne može. Špiro je stiskao zube,… bijesan i razočaran, a bome, i ima zašto.
Pozvao me mobitelom i zamolio za pomoć, teško izgovarajući svaku riječ. Trpio je jake bolove.
Naravno, skočio sam se i odjurio s autom. Ušao sam unutra i stao obješene vilice, gledajući neobičan prizor.
- A, a ajde, bagati, ne blej uu an an nas, pomagaj.- A, Mara je odma dodala.
- Ako progovoriš kome o ovome, ubiću te, života mi.- Kad su me tako fino dočekali, popeo sam se iza Mare, na kredenac i poduhvatio je rukama ispod pazuha, i jedva je podogoh. Špiro je tada povuko škrabinu i izvuko «kuglagere», rastegnute i oguljene a pišo se i ne vidi, razvuklo se sa kožom, do blizu koljena.
Pomogo sam mu da se smjesti u auto i odveo ga na hitnu, a onda je odvezen na «pišologiju». Nažalost to je bio njegov poslednji seks, i onda se počeo faliti sa svojim uspjesima.
Ovo je ostala tajna. Samo smo znali, Ja, zdravstveni radnici i cijeli grad.

Ljubavnik Špiro


Ka' i svake večeri, trujemo se kod Jere s pivom, s nekakvom kemijom što on zove vinom, i duvanom, dok igramo na karte i ćakulamo o svemu i svačemu. Nije to ni gostiona, ni toverna, nego pod taracom se nađemo nas desetak, za dva stola, pa dvojica uvjek špijaju karte. Jere se smijulji, a kako i ne bi, on puni džep a mi kao guštamo, ma vraga guštamo, to utečemo iz kuće da se ne karamo sa ženom.
Već se kartalo kad se pojavio Špiro, on ti je, ka, stalno u pokretu, nema vremena, jerbo ga žene traže, to on veli, pa je stalno seksualno aktivan. Muca, zaglađena kosa, izbrijan, miriši, prosjek u izgledu i okolo šeset godina, a tako smo svi, manje-više.
- Ad, ad, a dobro veče.-
Onda svi uglas, i ne podignuvši glave, samo očima maknemo.
- Evo Špira, kenova Špiro. Kako je danas.-
- Ad, ad, a, dobro, baga ti, kao bi, bi, bilo, ka i uvik, e.-
- Neš reć da si i danas koju okrenuo.- Provocira ga Marko.
- Ad, ad, a i rečem, vi n,n,ne virujete, a što vam ja mogu. e.-
- Kako ne virujemo, jesi li koju danas, moreš nama reć, nećemo mi širit, znaš nas.-
- Az, azznam, ka da n n a pijaci rečem.-
- Ma kako dođeš do žena, ka da one tebe traže. Nedilje ti.-
- B,bagati, i traže, a z,z, ašto služi mobitel, pošalje mi poruku, i e,e, eto mene, e,e,evo sad sam ovaj čas od jedne došo, još mi je mokar i cr, cr, crven.-
Vrte glavom, slušaju istu priču svaki dan, a onda je Frane ostavio karte, podiga glavu i gleda ga, pa će glasom koji se sluša.
- Ma, slušaj ti mene. Neku veče smo kontali. Kako ti reče da si pojeba 242 žene, i to uvik drugu, jeli ovako….
- Jjje, tako je.-
- E, u ova dva sela, jer ti dalje nisi nikad ni bio, kad smo sve nabrojili, onda si pojeba i mater, i dvi ćeri i nevistu, i sestru…….-
- Aaa, at, ati neznaš računat, ti si imao stalno jedinicu iz m,m, maaatemetike.-
- A, ja ću tebi ovako reć. Koliko si ti pojeba žena, to sve može stolar na prstima jedne ruke izbrojit.-
- Aa,a, au u to ti, mma…..- Na njegovom mobitelu se oglasio dojavni signal poruke.
- Eee, evo ti na, neću nianci gleeedat, opet me neka az,az, zove.-
- Daj meni da pogledam, da vidim ko laže.- Marko je pružio ruku i uze mob.
- Ee, ev,evo baš pročitaj, ddda ja lažem, baga ti.-
- Vaš račun na dan 03.11. 08. iznosi…………………..- pročita Marko. Kvragu, prosule se karte i vino, tresemo se od smjeha, a Špiro zgrabi oni bobitel i izađe vani.
Taman da ga stavi u džep, opet poruka, onda stisne poziv, zvoni, i kad dobije……….
- Jeesi vidio kad sam uša……aj, aj jesi….paaa što nisi posla poruku, kaaako smo rekli……………aa, aj, ajde u pizdu mmaaaterinu.