fra gavun

KAD OĆE, OĆE

Topli svibanjski dan. Na pijaci je uobičajena vreva. Kad slušate sa strane, rekli bi da nitko nikoga ne razumije, da se svađaju, no nije tako, treba se priviknuti na takav način komunikacije, pa mu dođe kao normalno. Banci su prepuni povrća. Piljarice pokušavaju privući kupce, izvlačeći maksimum iz svog umjeća trgovanja.
Svatko hvali svoje, a za ono susjedovo potiho ti reče kako je zaliveno iz crne jame, kao, nije da te ja nagovaram ili, Božesačuvaj odbijam da kupiš, ma nije ti to dobro, možeš, ne daj Bože obolit. Zato, pazi što kupuješ, pogledaj, ovo je prava roba, deset jezika govori, reci koliko ćemo..
Nema čega nema, trešnje se cakle, moj mještanin prodaje zelenjavu i viče da je iz Perkovića, kao, gore je čistija klima. Priđem mu sa strane, da me ne vidi.
-'Jutro, susjed, preselio se ti,-skoro sam mu šapnuo.
-Ha,ha,a'e ća,a'e ća,- gura me, od sebe, u šali.
Gospođa do, hvali svoje trešnje.
-Ima li crvi u njima-upitam.
-Bog svama, kakvih crvi, ni govora, garant.-
-Aa,onda neću, kad nemaju crvi , onda su prskane.
-A može bit, da ima koji, ajde koliko ćemo.-uzima vrećicu.
-Neću, hvala, idem do ovih amo, čine mi se ljepše.-
Pomalo se probijam između kupaca i betonskih stolova, sunce pripeklo, sa svakog banka se ponešto nudi, gospoda i gospođe kupuju. Cjenjka se. Trgovac jabukama viče kao da ga deru.
-Oćemo li lipih trišanja, mladiću, ajde koliko ćemo.
-A, ima ju li crvi,-opet provociram.
-Ma kakvi, nemaju garantiram.
-Kako ste tako sigurna.
-Kako neću bit sigurna. Prošli tjedan u hotelu su bili dani kineske kuhinje, pa su pokupili i crve i skakavce i guštere i sve beštijice koje gamižu po zemlji. Nema garantiram.-
-E,dobar ti je odgovor, ajde jedan kil.-
Dok ona puni trešnje, začuje se sirena hitne. Okrenemo se u tom pravcu. Sirena je sve bliže.
-A'e ća, nekome se ne piše dobro.-komentira dok vaga trešnje.
-Što li je sad, Gospe moja.- Čuju se komentari, nagađa se. Na južnom ulazu u pijacu pojave se kola, hitne, gledamo, malo niže invalidska kolica a u njima presavijeno tijelo. To je to.
-E, jadan, ne da mu se i gotovo.- Komentira jedna za bankom. Kola su stala, sirena utihla, nastao je muk .Bolničari su izbacili nosila, vješto ih postavili uz kolica i tijelo položili na nosila. Obavili su svoje, zatvorili vrata, sirena se ponovo začuje udaljavajući se.Kako je malo potrebno za ljudski kraj a toliko za stvorit čovjeka.
Kao da su se probudili, ponovo žamor, vika, pijaca opet živi, samo su invalidska kolica ostala prazna, gurnuta do jednog banka, čekaju. U kafićima opet zasjeli, okolne trgovine normalno rade, kao da se ništa nije dogodilo. A što se i može u tim situacijama osim što prije zaboravit. Nosim one trešnje i hodam dalje, trebam jabuke.
Banak jedan na suprot drugog, krcati jabukama. Za ovim prvim trgovac u pedesetim malo je previše uljudan, zalizane kose. Uzalud lijepi maniri, ali ne uspije ni pola prodati koliko konkurencija, skoro istih godina s povećim trbuhom, a o manirima nećemo. To je onaj čija se vika čuje. Očito ljudi vole to neformalno, šeretsko ponašanje. Za njegovim bankom se uvijek čeka, ide mu, a zašto je tako, Bog zna.
-Ante, Ante,- sa strane mu dođe prijatelj i nosi porciju u jednoj a pivu i šnitu kruha u drugoj ruci.
-Evo sam ti donio tripice, dobre su i ja sam pojeo jednu.-
-Enti miša, je mi čitaš misli.- zadovoljan je Ante i pogladi se po velikom trbuhu. Onaj do njegovog banka, vrti glavom, nije mu pravo, a,tako je to, što se može.
-Eto ga, lijepo na miru pojedi-.
-A kako ću, a vidi navalice, ajde me malo zamijeni dok ja to smažem.-
-Samo ti navali,- evo ga dvadeset kuna gospođo. Hvala lipa, vi, izvolite vrećicu, birajte-.Nastavio čovjek prodaju.
Okreće se Ante oko sebe i gleda kako bi negdje sjeo, da na miru pomaže pijat. Pogleda ona kolica, pravi grimase, bi ne bi, i ode do njih, okrene ih, sjedne, namjesti se, pivu stavi do nogu i počne slatko punit želudac.
Prolaznici ga gledaju, neki mu zažele dobar tek, a on se ne da smest ,tako to zdušno radi da ljudima slina na usta ide. Nije se žurio, nije posao zec da pobjegne, s užitkom je pomazao zdjelicu, pomuz'o onu bocu pive, pa se još više izvalio a trbuh stoji kao globus. Bocu je odložio ispod kolica a zdjelicu drži rukom na koljeno, i tako udobno smješten, punog trbuha, okupan suncem, utone u san. Dobar je, pomislim,pored ovolike graje, on spava.
Na vrhu ceste, koja vodi u pijacu, kojom su malo prije ušla kola hitne, pojavi se osoba i u ruci drži rašireni kišobran, visoko uzdignut. Očito je vodič grupe koja se pojavila iza njega. Ne čuje se što govore, ali sudeći po izgledu reklo bi se kinezi ili japanci. Turisti predsezone. Zastali su a vodič im pokazujući rukom objašnjava, govoreći u mikrofon, a svaki od njih ima slušalicu u uho. Znatiželjno i strpljivo slušaju. Ruka, kojom pokazuje, kružeći, zaustavi se na invalidska kolica, govorio je, a oni su sa razumijevanjem klimali glavom. Ne čuje se što govori, a i da se čuje, isto bi bilo, ko razumije. Nastavili su hodati. Došavši do kolica, zastanu, samilosno ga gledaju, posežu za džepom, i gle, kovanice šuškaju u zdjelici.
Antu probudi šuškanje, dobro je poznavao taj zvuk, i ne pomjerivši se, glave spuštene na prsima, poviri na jedno oko. Najradije bi se glasno nasmijao ali je ostao miran. Zdjelica se napunila a grupa je nastavila, lagano dalje.
Kad su nestali iz vidokruga, Ante se izmigoljio iz kolica a mi smo ga gledali otvorenih usta. Bez riječi je došao do svog banka, držeći u podignutoj ruci zdjelicu.
-Ha, što veliš.- obrati se onom što ga je zamijenio.
Ovaj je začuđen vrtio glavom, razvalivši usta u smiješak. Rival za bankom preko hitro ode do kolica i sjedne, držeći u ruci kartonsku kutiju, od cipela. Providno. Nas nekolicina prođemo pored njega i ubacimo mu smeće u kutiju. Dobro se već čuo smijeh a onda su i drugi slijedili naš primjer. Glasno je opsovao, bacio kutiju i vratio se nazad. Skoro sam zaboravio jabuke, kupio sam dva kila i krenuo prema gostioni, želudac traži, nema se s čime igrat.

U spomen na svoju baku, evo jednog ulomka iz priče, "Bakina"

*************
......... - Ajde pođi, popričaj s njom, ti si uvijek bio njen ljubimac, možda te posluša.-
Bakina je ležala na leđima, sličila je mumiji. Glave umotane sve do usta. Ne znam jeli spava, sjeo sam na stolac do kreveta i tiho prozborio.
- Bakina!-
Ništa. Ponovio sam.
– Bakina!-
- Srićo bakina, došo si vidjeti bakinu, a bakina tebe ne može.- Malo sam zaštekao. Stislo u grlu, kao da sam u osnovnoj školi, na ispitu.
- Ajde, ajde, nemoj se pred bakinom pretvarat, neće bakini ništa biti što nije prirodno.-
- ?.-
- Jeli ovo pomrčina sunca,a?.-
- Nije, nije.-
- A, biće nestalo 'letrike?-
- Nije, bakina, to je zavoj, preko čela i nosa, boli li te?
Nasmiješila se. Znala je stisnut pravi botun.
- Eto vraže, sad će selo opet reć da sam se opila.-
- Neće, ne, reći ćemo de je to od posljedica seksa.- Prihvatio sam šalu.
- Kakvoga seksa, srićo bakina, što pričaš..-
- Reći ćemo da si se sjebala niza skale.-
- C,c, to, seks, nije baš, jelda.- nasmijala se.
- Onda ćemo reći da je bila pomrčina, pa si pala.-
- Je sinko moj, srićo bakina, sve mi se pomračilo, a samo sam jednu čašu popila.-
- E,bakina, ma čaša je bila od litre.-
- A, srićo bakina, baka slabo vidi.-
- Rekoh ja da je čaša kriva, ne znam zašto rade te velike čašetine.-
- I ja se to pitam, iđeš iz nje pit, i viš što se dogodi.-
- Bakina!-
- A? -
- Ja bi da te odvezem u bolnicu, dolje kod sebe, oćeš?-
- A, a, -Zatresla je glavom. – Srićo bakina, meni je devedeset i prva, ja nemam svojih vršnjaka za popričat o našim vrimenima. Za kopat po uspomenama, sitit se ondašnje ljubavi. Vrime je prošlo priko mene, ostavilo me, ovo vrime nije moje. Tvoj dida počiva ima šezdeset i šest godina. Što ja čekam? Ne, nema bolnice, nema dotura, znam ja što slijedi, obavila sam razgovor sa samom sobom, i nemoj biti tužan.-

Grlica

Isti krajolik pred okom,
sa psićem na uzici
mlohavim korakom gazim
ranjenu cestu,
a na telefonskoj žici
princeza grlica se mazi.

Umilno guče,
čeznutljivo i drago,
a njega nema,
možda je mala svađa
žice stresla,
i njezino blago
prhnu u nebesa.

Danas i ona ode,
ali će pamtit žice,
njezin slatki guk
a meni cvrkut.
Nema moje slatke grlice.

Petar

Biseri

U izlogu zore
zlatom presvučene,
lagano se njišu,
dirkaju se i šapuću
nevine i snene
udišu svoj život.

Brižno,
zelena mama
skriva im ljepotu,
a ne može vrijeme,
daruje bisere
i opet je sama.

A kad ode zima,
i njezina studen,
nakon onog vjetra,
opet bremenita
dočekat će jesen.

49

Još je ka'nula jedna
za dobra i loša vremena,
neka ih ka'ne još sto,
i suza i godina!

Kolačić po kolačić
krademo iz ormara,
gorki ili slatki
jednako nas vara.

Koliko već smo puta
kraj ormara sjeli,
u želji da doznamo
što krije ormar cijeli?

Tek ruzinavi ključić
kraj malog ogledala,
za otvoriti dušu
dok zvijezda nije pala.

Još je ka'nula jedna,
neka ih ka'ne još sto!

Petar.

Dođi opet

Kao da gledam
u sunce,
žmirkam,
i vidim dušom.
Osjećam umom
a plima u meni raste.
Pjevam glasno
da čujemo ja i ona,
držimo se za ruku
i živimo tu ljepotu.

Krko moja
kroz vene mi tečeš,
Krko moja
poput žene grliš,
u raskoši zelenila plešeš,
Krko moja
ljepotom me gušiš.

Petar

Pismo srcu

Nije se razišla magla
i stao sam na obli kamen,
stakleni je, ali je zid,
i nagnao me da stanem.

Ne mogu uhvatit dugu,
ne mogu, ne tuci više,
kakvu olovku imaš
da tako snažno piše.

A još se polja zlate
u tonu njene kose,
i oči boje salate
sa kapljicama rose.

Znam, znam, rad bi imati
to lice i vedru dušu,
ali smo nemoćni i mali
njoj jaki vjetrovi pušu.

Priznali smo poraz,
ako već moraš, vikni,
okreni novu stranicu,
okreni, ili pukni.

Petar.

Draga

Ah, draga,
da počnem u stilu Šekspira,
( vidi ovo, znači,
Vlado je uzeo dio prezimena
ovog gospodina,
zato onoliko kenja.)
stvarno smo otkačeni,
pa nam je lijepo.
Pitam se kako će biti
kad budemo prikačeni?
Ako bude ovako,
onda smo u raju,
a jebeš raj,
to se rimuje sa kraj,
ja više volim s tobom
biti na nekoj hridi,
da nešto radimo,
nema veze ako se vidi,
to je naše i ne krademo,
neka nas bode i žulja,
neka nam ribe zavide,
da budemo ka iz ulja,
masni i mokri,
sretni i umorni,
pa neka furešti vide
kako se teško živi,
neka se uče,
i mi smo u prvi
razred bili.

Petar