|
A što je život bez dišpeta.
Pohađao sam drugi razred srednje. Moram priznati, da je Špiro postupio pametno. Upisao je tečaj elektrozavarivača, i dok sam ja pohađao treći razred, on je bio u radnom odnosu. Imao svoju plaćicu, a mi kuburili sa onom crkavicom što bi dobili za marendu od matere. Tada sam se pitao, zašto i ja nisam učinio isto?
Pao je dogovor. Bilo nas je sedmorica. Idemo na izlet. To je bilo dvije šetemane poslije Uskrsa Dogovaramo za hranu, i složimo se da je najbolje nositi četiti koke i ispeći ih u prirodi. Kud ljepše od toga. Dakle, dopalo mene, jedna koka, Špira, jedna. Ostali su dobili zaduženje za još dvije, i druge delicije. Valja odradit svoj posal.
I što ćemo ti mi, ajmo uvatit koku na udicu, velim ja.( Kao, teško nam se bilo dogovorit.)
Udicu u ruke, na tavan, kroz prozor od lastavice, u cik zore i zabacimo u susjedovo dvorište. Koke i onako kokodaču kad snesu jaje, pa neće niko ni osjetit. Na udicu smo metnuli zrno kuruza, a kokoš, ka kokoš, nu, ćapala isti čas. I dok smo vukli drugu koku, a falilo je još oko dva metra za uvući je, iz kuće promolio susjed, mamuran, trlja oči i gleda u nas. Poviče.
- Mare, mile ti nedilje, naša kokoš leti ka tica.- A, Mara će iznutra.
- Ne ostaviš li se te rakijetine, letit ćeš ti Bogu na istinu, đava te odnio, di će kokoš letit.-
- Ma je Mare, Boga mi.-
- Ajde muči i ulazi u kuću da te ko ne čuje, đa'ola popio.-
- Evo, sad više ne leti.-
Sad će te reć kako je to pokvareno, krasti susjedu koke, ja mislim da je poštenije nego sebi, kako mogu sebi ukrasti?
I, tako ti mi u nedjelju okolo devet, krenemo na izlet.
Bilo je to od kuće sat hoda.
Pobacamo se po mladoj travici u masliniku, i odložimo prtljagu. Bilo je i cigareta, i začimburimo po jednu. A onda uvatimo kašljat ka «tuberaši». Nije lako pušit, pa da bi to olakšali, potegnemo iz botilje lozu. E, onda nismo kašljali. Skoro smo se ugušili. Tako smo saznali kako nije lak život našim očevima.
Kad smo se fino odmorili, krenuli smo skupiti drva za vatru. Jerbo četiri koke ispeći, treba dosta žerave.
Nakupili mi toga i viška. Ona rakijetina nas ugrijala i smantala, pa nam sve u valceru i lagano. Užgala se vatra, mi natakli koke na izdiljanu granu. To su bili ražnjevi. Poboli vile s druge strane, za nasloniti ražanj, i potežemo žeravu a vatru ostavljamo da imamo rezervu.
Milina jedna, guštamo oni vonj.
Botilja presušila, očepili drugu, a onda počeli čupat sa koka, pa bokun kruva, pa zalijemo, tako da od koka osta kostur na ražnju.
Ostala vatra i ražnji, a mi polijegali po travi i pušimo. Nabubrile hlače između nogu, pa se pogledavamo ko će prvi počet. Izvadi Špiro «alat», i počne ga milovat, a onda i mi ostali učinimo isto. Gledamo koliki je čiji, i šlajfaj. No Špiro stade i nešto osluškuje. Mi kao po zapovijedi spremimo bokuniće i čekamo.
- Aa, az azvono, ee eeli čujete.-
- A čujemo, to su ovce, ajde Boga ti, nećemo se ovaca sramit.- Veli Niko.
- Aa ai ati bi trebao nabaviti ov ovce, j je jer ti neebi trebao oovan, ak ako čuva oovce, jeebo ih ti.-
- Špiro, nemoj se zajebavat, da nas zatvore, još, ostavi se toga, ae.- Odvraćam ga jer znam što je naumio.
Iza ovaca, čobanica. Ne poznajemo je.
- Dobar dan djevojko, imaš veliko stado.- Rekoh
- A a ajde poopij maalo s nama.- Nudi joj Špiro botilju. Uze ona, Boga mi i potegne, pa veli.
- Imali što za pojesti, vidim vi ste se gostili.- Uvatimo mi čupat po onim kokama, i na bokun karte nakupimo ptilično mesa, a svi je gutamo očima.
Jede cura, pa gucne rakije,…pa koji osmijeh....pa malo šale, i onda je odnio vrag granice.
Špiro je bio prvi, pa ja za njim, a onda svi po redu. Na kraju, Špiro ponovi.
Čobanica je zaspala. Pokrili smo je sa onim kabanom što je imala uza se, pa na brzinu sve pokupimo i «magla».
|
