|
(osvrt na 15do12..) …Ona je bila luda…jako luda…jer su i rekli da je luda...i tu su ludost liječili sa malom količinom šarenila koje stane u šaku… pa je u tu vlastitu ludost i povjerovala.. napokon, ta ludost joj je pomogla.. bila je savršen alibi, da napravi ono što zdrave pameti ne bi mogla.. bez suvišnih objašnjenja..ikom…a savršenim rješenjem za njih… i onda si je dozvolila da viče, da reži na svaki njegov komentar, da plače na svaku njegovu šutnju, pobjesni na svako njegovo- „ne znam“… a tih njegovih -ne znam.. i šutnji i ničega…bilo joj je već previše.. i zato si je dozvolila da psuje..i uživala je u tim psovkama i koristila ih je.. o itekako… jer je našla da je svako- „jebi se“… rječitije od objašnjenja kojima je pribjegavala… i svako- „ma goni se u kurac“… još učinkovitije da ušutka očaj u njoj.. i bilo je lako usvojiti tu komunikaciju..psovkama, jer je svaka označavala i njene osjećaje, mišljenje, stav, objašnjenje, kraj.. i te psovke bile su adekvatan zamjena.. na nikad postavljena pitanja…i nikad dat odgovor.. a nije da nije očekivala reakciju..takvu, ikakvu, nekakvu… bezbroj puta je htjela da je zaustavi..međutim- nije… htjela je da kaže stani…međutim- nije… htjela je da posegne za njom..ali -nije… i onda je bilo jednostavnije psovati…njega…i pretvoriti sebe u psovatelja… i napokon razriješiti to mučenje…i njeno psovanje.. i njegovo odricanje od ikakvog ne-djelovanja..ne-objašnjenja..ne-činjenja.. pa je rekla -dosta.. i rekla je – idi.. i bio je to spas… od ludila… samo zato što nije mogla podnijeti da dođe još jedan 18do12.. kada bi mu od srca htjela reći- „čestitam ti rođendan“… ali nije znala da li bi bilo od srca...a kao da bi morala..ali znala je da će htjeti…jer je navikla… da će htjeti, jer želi..da će htjeti, jer ga voli… isto toliko koliko on ipak ne voli nju… jer je trebala, jer je takva..da mora.. i bilo ju je strah..da će tada skroz pogaziti sebe.. i da će nakon toga definitivno -umrijeti… |