Ima nade...
29.11.2007., četvrtak
Sijamskim blizancima nije nimalo zabavno ići na wc!
|
Iskusih ja to na svojoj koži. Nije da djelim njihovu sudbinu,al eto tako,popile mi krivih ljekova,pa smo hodale držeći se za ruke nekih sat i pol... Čak i na mup-u,dok smo podizale osobne... Sara i ja,ne... Dobro,pustile smo se tri puta,ali na to smo ipak bile prisiljene... Ili možda nismo? Hmm...  Sad se i to pitam...Zbog radi toga što nismo odlučile napraviti brejk kad se njoj pišalo,ali smo se zato važno pustile kada smo potpisivale onaj žuti karton... Ne znam,ne znam... Mislim da ipak nije stvar u jodlanju posri' brda... Nešto sam umorna i zgažena ovaj tjedan! Nekako mi nije zabavno napuštati topli madrac,i trčati na usrani bus svako jutro! To ne zadovoljava moje potrebe! I hoće li mi,molim vas,netko pojasniti zašto ljudi,pobogu,u sedam i trideset smrde ko da su kuhali ručak? To mi ne drži vodu! A kad smo već kod smrada u busu 233 (ili 223,nisam ziher),onda naprosto moram napomenuti da je danas,dok sam s Petrom išla k sebi na kavu,smrdilo po plinu. Onda me Petra dubokoumno zapitala što bih ja učinila da znam da mi je ovo zadnjih deset minuta života,pa sam ja slinavo odgovorila da bih vjerojatno urlala i imala živčane slomove... Netom kasnije smo obje zaključile da bi jednostavnije bilo sići na prvoj stanici,i izbjeći sigurnu smrt. Naravno,to nismo učinile,nego smo s nadom u očima i ljenim guzicama ostale u busu. Sredih si sobu,i zadovoljna sam,čak! Mislim,zidove,postere,ne...i to... Nije da imadem postere...imadem si divne žene što istrgah iz onih usranih časopisa u školi... I kolicinu zida oblijepih cedeima! Jer mi je bilo prazno... Sad mi nije... Ratatataatatatataaaaaaa....  Kosa mi nenormalno raste pa si izgledam ko mali Turčin! Opet! I rto me ne zadovoljava,pa odlučih da ću otić odrezat to... Što prije... Gdje god...Samo da je se lišim. Britni Spirs je opet trudna! To me vrlo obradovalo. Iđen se oprat sad... I krmit... Možda se i naspavam,ko bi ga znao! Mašem! |
