A, nas ne pozdravljaju ptice sto lete na jug, zbog nas ne padaju suze i ne lome se prsti.
Nase nezeljene ljubavi ostace kao trag zgrusanog mlijeka na dnu salice, suze izdajice u onaj jedan tren pred zoru kad nebo jos nije plavo a nije ni zagasito tamno.
Kao kad odlazis na posao i dobacis poljubac u prolazu misleci kako je to to,a ne ono sto je moglo biti.

Tresnje ce cvjetati i ovoga proljeca.
Ne zaboravi me.

Kažu da čovjek treba da nauči, da ono što ne može promijenti, prihvati.
Tako sam prihvatila da je tamo neka nama random osoba došla i smislila da ugasi blog.
Hrpa slova i sličica, bar za njega. A za nas?

Voljela sam svoj blog, priznajem. Nekada bi me uhvatilo neko ludilo i čitala sam satima svoje postove, uvijek začuđena da sam to ja napisala :)
Nije neka tajna da ovo nije jedini moj blog, pa sad zamislite koliko sam morala da klikćem, preuzimam postova :)
Neke sam čak i odštampala sve s komentarima.

Ne dam zaboravu ono što sam voljela.
Nikad ni nisam.
Ako se ne nađemo opet ili se ne pronađemo baš svi.. prihvatimo to, ako je tako moralo biti.

Ostanite mi lijepi i dobri.




Vidimo se:

https://avaspava.blogspot.com/