Rečenice koje izgovara, ne zvuče kao tvoje. Govorim, i ne smeje se niko. Okrećem se na levu stranu. Na desnu. Pogled iza, ali ništa. Bez reakcije. Bez klecanja bilo čega. Polupijana u meni, neka tišina. Nikome to nije ni važno. Zaboravila sam na kom ramenu ti je tetovaža. Glupe sitnice, koje neće da mi se urežu u pamćenje, posle po sećanju preturam sve i nalazim da pamtim samo nemire i to što sam trenutno osećala, vizuelno sve mi nestane iz glave i uskoro neću znati ni kako izgledaš.. Panika, panika. Ne smem to zaboraviti. Nekako nije mi bilo stalo. Mrtvo telo, mrtva duša, mrtvo srce, mrtve oči. Ah, znam šta misliš; da mi treba onaj mali rasterivač misli, osećaja, onaj što u kutiju stane komada trideset. Ti ne razumeš... ja se ne mogu rastati od .. Volim svoje osećaje. Volim što me tamo između tišine i neizgovorenih reči, tako sa strpljenjem i ćutanjem posmatraš. Ako me ne voliš, znam da me trebaš.
I tako blabla... Jedva čekam da te zaboravim, da se desi to čudo. A svesna sam da hoće. Ma koliko ja želela da verujem da neće, da je bilo jedinstveno i neponovljivo. Uvek je neponovljivo kada se desi. I na samom početku, uvek sam tužna, jer znam da će proći. Zato mogu otići kad hoću. Zato sam valjda uglavnom takva. Ma zaboraviću tvoje oči. Ne brini. Vežbam svaki dan. Autosugestija je čudo. Mada nekada ne želim da zaboravim, želim da se utopim u sopstvenim nemirima, jer nemiri su tu i kada si tu i kada nisi. Za svaki loš dan, jedna tvoja rečenica. Vrtim ih u krug, svaki dan. Dok ne izblede, dok se ne saperu i ne nestanu.
Videla sam nešto. Način na koji bi ti u očima pisalo da je ova moja mala duša tvoja. Ja sam tvoja. Ovakva kakva jesam. Ne pada mi niko drugi na pamet. Ne znam postoji li u ovom paklu od sveta, ijedan muškarac, čija bih želela više biti?

Nadam se da pod plakanjem, ne podrazumevaš samo suze? Znaš, ponekad ih uopšte ni nemam, sedim tako sklupčana u uglu sobe, na prostirci od šara tepiha, držim jabuku u ruci, boja je kao iz priče i ugrizem je po sredini, kao što bih tvoj dlan, i gledam da ne boli jako. Otisak zuba, otisak i ništa više. Ti uzimaš taj deo, i prislanjaš na njega usne, kažeš da voliš da nastaviš tamo gde ja stanem, ipak se nasmejem, i pitaš da li me golica tvoja brada? Ja je ne osećam, i trudim se da ne boli jako, kažeš da ne smem plakati, a ja ne smem da ti kažem koiko bih ja još mogla, samo da je jabuka trajala duže. Ali izgrizao si nas u sekundi, ja sam se trudila da usporim, ti si nezadrživo brojao moje suze, a ja tvoje ugrize. I tako u tom krugu, od šara i bola, utrnu mi ipak obrazi, i smrznu mi se ipak slike. Trebalo bi prestati pričati o tome, kako ništa drugo ne pada mi na pamet, osim da bi mogli, na tim šarama da se mazimo, ekstazirali bi u parčetu sklupčane iluzije, nestali bi u dimu cigarete, realno gledajući jedina šansa da preživimo je u praznom pikselu.

.

Skidam te jutrom sa svoga tijela,

tvoje postojanje.

U meni, na meni, oko mene.

Ljubav je naša bila let iznad praznih oblaka,

to su one mrtve ptice,

to su one na mrtvom nebu, zbog mrtvog srca.

Zaprepaštena sam jačinom

tebe u sebi.

Gade.

Ipak smrvio me još nisi.

Ljubavi, još ti dišem na dlanu, na usni, u mraku, na postelji,

još mi uspomene stoje u grlu,

dok se zaobilazimo u našem izmišljenom svijetu.

Ljubavi, Ljubavi;

Ohola si, Ljubavi moja.

Antonio G. se sad već prestao pitati da li on spada u alkoholičare ili one koji će to tek postati. I tako se to nije moglo izbjeći ako ti je unaprijed zacrtano. A njemu se taj njegov put tada još samo nekako nadzirao u jednom od popodnevnih košmara. Ono kad ti cura ode kući, (jer sastanak, frizer, možda brzinski šoping prije nego se dijete vrati i zatekne kuću praznu) i ostavi cijeli stan u kaosu, pa ti na brzinu samo pobacaš sve prljavo u korpu koja je već ionako bila zatrpana kojekakvom prljavom robom i sručiš se na krevet gdje si pre nekih sat dva, pokušavao biti sve samo ne ono što zapravo jesi: umoran čovjek kom je pun kufer brzinskog sexa, prepunih pepeljara, masnih omota od pizza. Ona je voljela Carbonare a on 4 godišnja doba. Nekako mu je ta pizza bila onako kao neki maltene predznak. Pitao se jel' on sad negdje između trećeg i četvrtog? Pobacao je sve kutije i pikavce u smeće, naprskao sobu jeftinim DM-ovim Denk mit raspršivačem, i prilegao na neraspremljeni krevet.

Probudio se negdje predvečer, suton je već počeo zaglušivati dnevne obrise i uskoro će, znao je, početi da se pojavljuju noćne sjene. Tjeskoba je nekako nestala, ni sam ne zna gdje. Valjda iza prvog sljedećeg suočavanja sa sopstvenim životom. Antonio G., nije sada htio misliti o tome. Topao tuš, jedna žestica na brzinu, crna košulja, brijanje. Pogledao je u svoje oči. Gledao ih je netremice. Odmahnuo je rukom, uzeo ključeve i mobitel, zaključao ulazna vrata i prešao sa terase na puteljak uz kuću. Ići će pješke, odlučio je. Birtija i nije tako daleko. Veselio se svojoj stolici uz šank. He, eto bar nešto što ga uvijek čeka. Kasnije će možda otići do galerije ako ga ne bude baš mrzilo. Volio je gledati umjetnine. Znao je o njima dosta. Volio je sretati tamo ljude. Stajali bi uz neku sliku nijemi i promatrali je. Češkali brade, pa prekriženih ruku nastavili uživati. Rastajali bi se, ne upoznavši se. Ništa, osim pokreta očiju i smjer kretanja ruku po bradi.
Ali sada prvo birtija. Ekipa je već bila tamo. Ne da mu se sada da ih opisuje. Ljudi slični njemu. Pozdravili su se i započeli razgovor. Vrijeme je proticalo a od tjeskobe više ni traga ni glasa. Samo omamljujuće dejstvo žestice i piva. Oko ponoći je dobio poruku na viberu. Brzo je zaklonio mobitel da drugi ne vide kada je shvatio da je u poruci fotografija. Rado bi o njoj napisao ma i cijeli roman, ali zapravo nije smio. To je moralo ostati tajna. Nije prekidao svoj boravak u birtiji. Otišao je do wc-a a vratio se za desetak minuta.
Tjeskoba je opet zavladala njegovim životom.
Antonio G., je znao da će se morati rastati sa Njom.

Nekad se tako rascvjeta jutro; u mirišljavu kremu na koži, iskipi kava na ugrijanoj električnoj ploči, procvrče kapljice vode po tim užarenim krugovima, obučem naopako majicu jer već nestrpljivo trubiš iz parkiranog auta ispred stubišta, tražim još ključeve sa žutim privjeskom jer volim kad je uparen sa istim takvim tvojim crvenim, još jednom sirena, kao da nisi ti kriv što sad oboje kasnimo.

Rascvjetaju se tako jutra kao cvjetovi kajsija u proljeća.

.. to je ono kad se dogovorimo da ćemo se naći u pet, ti ponesi svježi limun i naranče, a ja ću spremiti ono kuhalo za vodu, koje rijetko koristim pa ni ne znam gdje je točno, ali ću ga naći. I male kesice meda, pa kad ga budemo stavljali u mirišljavu tekućinu, lijepit će nam se prsti.
Ti ćeš nasjeckati limun na lijepe krugove, svi će biti iste debljine, kiseli i žuti. Zakuhat će voda, kuhalo će zapištati a ubrzo utihnuti. Prelit ćemo vrelu vodu preko suhih kesica najboljeg čaja koji sam tog dana mogla naći na nekoj polici obližnjeg supermarketa.
Umazati ćemo prste medom iz malih kesica.
Čaj će se ohladiti.

Meni je jasno da se spektakularno može otići samo jednom (pa eto ne odlazim)

Preko puta mene sjedi djevojka u kolicima u pratnji roditelja. Roditelji su tu malo stariji od mene. Otac baš zgodan :)
Cura ima C dijagnozu. Svatko od nas zna šta to zloćudno slovo znači.
Zato današnji "spektakularni" post neću ni napisati. Šta su naše male intrige, gadosti i radosti, naspram takve stvari u životu?
Da li će imati šanse da upozna život, da voli, da je vole, da je netko čeka, da osjeti proljeće, aprile, ljeta,pijesak, vjetar, da dočeka cvjetanje višanja?

Nije ovo opomena drugima. Ali meni jeste.
Kad pomislim da mi život nešto duguje, da me nešto od navedenog vrijeđa, povređuje, prlja, postanem svjesna koliko je sve to nevažno.
Kakva god da mi je krinka, zapitam se kakvo mi je srce.
A vi?
Tika taka.