JADNI UMNI SKLOPOVI ILI KAKO RIJEŠITI STVAR NA MOJ NAČIN
Baš kad sam pomislila da se sve vratilo u normalu i da se neću morat bavit ni Jehovama
koje mi je Brulh skoro doveo u stan, a ni optužbama za vještičarenje koje sam dobivala
od svojih starih susjeda, nešto mi je poremetilo zen.
Dok sam u wikipediu upisivala podatke za gljivu nerviu horibiliu poznatiju i kao gljivu shizofreničarku, začula sam zvono na vratima.
Bio je to Jozo G. zvani Negro, nesposobni policajac iz kvarta.
- Anjeta Katarič Petrojevna, Anjeta Katarič Petrojevna, pomagaj, pomagaj, podhitno, draga- reče mahnito mlatarajući
rukama
- A, što je bilo ?,-upitam, tihim probadajućim glasom...
- Anjeta, pa zašto si još u pidžami i tom ogrtaču. Zašto ti je kuća tako neredna, nisi ni oprala posuđe? A, moja žena lijepo...
- Jeli to razlog zbog kojeg mi remetiš mir, policajče?- prekinem ga u pola rečenice. -Ne zanima me kakva je tvoja jednostavna suprugica,ali meni su kućni poslovi irelevantni, važnije su mi ljudske nedokučivosti i tajne njihovog uma i srca. Ali šta ti uopće o tome znaš, ništa, samo ti jedi i dalje ručkić točno u podne. I ispljuni to što imaš, inače ću morati posegnuti za crnim plaštom. I ja sam za tebe Madam Petrojevna, nikako Anjeta.
- I, i, i tako Anjeta, oprostite, gospojo, a a a, pardon, Madam Petrojevna, bio sam jutros na poslu i lagano pijuckao kavu iz termosice, što mi ju je moja Marija skuhala, kadli uleti zamjenik šefa policije Pero P. Rekao mi je da je Zoranu M. Čobanu otet pas Đoni i da ga je ukrao strašni Badži, vaš prvi susjed bez zuba. Ali, Anjeta, kako da odem po njega, kad imamo neke zajedničke poslove, a i dođemo neki kumovi preko staraca. Bi li ti mogla, molim te rješit mi nešto, pa ću ti...
- Stop, policajče, ne treba mi ništa od tebe. Kakav si bio i u srednjoj školi, takav si i sad. Muljator. Ali žao mi je
Čobanovog psa. Lijep je pas, a on je sasvim dezorijentiran bez njega, iako neće da prizna.
-Samo zbog toga otiči ću do Badžija., nikako zbog tebe. A sad molim te, otiđi prije nego što dobijem glavobolju od klaustrofobije u tvom maleckom mozgu- iznervirano ću
- Ovaj, ne znam šta to znači, malo sam i zbunjen, ali ovaj, je li, puno ti hvala, puno hvala, Anjeta.... I ne brini se, nema veze što smrdi ovo posuđe. Moja Marija....- to je bilo zadnje što je rekao jer sam mu u pola rečenice zatvorila vrata.
Sada sam pola sata morala tražiti odgovarajuću ličnost pod kojom ću otići u Badžija, koji je nepredvidljiv u raspoloženjima.
Odabrala sam Manuelu M. Svetić, skromnu ljubaznu, dragu djevojku, koja rado kuha džemove od marmelade i ide kod susjeda.
Pojela sam kolač od mjenjolike gljive koji je promijenio moje lice, obukla cvjetnu majicu i crne dosadne hlače. Uzela sam svoj roza šal, što mi ga je kupio Mile K. Pjevač i palačinke s marmeladom u koji sam malo stavila soka od poslušne gljive.
Spustila sam se dva kata ispod i pozvonila. Otvorio mi je Badži, u prugastoj pidžami i cigareti između ona dva zuba što mu još nisu ispala.
- Što želiš, mala? Ne primamo maškare, ne misliš li da si malo prestara za te gluposti- nervozno će.
- A, oprostite susjeeeed, pa to sam ja Manuela, donijela sam vam one svoje palačinke, znam da ih volite. Rekla mi je teta Jelica
da mogu doć.
- A, Mane moja, nisam te prepoznao bez naočala, stari sam ti ja ćoravac. Uđi, uđi- reče smijući se.
Kad sam ušla, opazila sam da je sam u stanu. To je bila super prednost.
Sjela sam za stol nasuprot njemu i zadovoljno promatrala kako mljacka palačinke.
Nakon treće palačinke, počeo je ubrzano štucati, što je znak da je hipnotik počeo djelovati.
Pucnula sam prstima i počela s ispitivanjem
- Badži, gdje je Čobanov pas? - tiho ću
- Eno ga u kadi, kupa se- bezizražajno odgovori
- Zašto se kupa?
- Rekao mi je da Čoban grozno postupa s njim, malo mu daje jesti i tuče ga štapom.
Nisam znala što ću, pa sam ostavila hipnotiziranog susjeda i otišla do kupaone. Imala sam što i vidjeti.
Brčkajući se u kadi punoj pjene, Đoni je pjevao Azrinu "Ne prodajem nasmješenog Psa" i pio vino.
.- Đoni, pa što radiš tu? Zašto ne ideš Čobanu kući? Zabrinuo se za tebe.
- Anjeta, darling, nikad se nije ni brinuo za mene. Važno mu je samo da se ovce ne pogube, moraju biti na jednom mjestu, ili će mu sve pobjeć. Zanemarivao me, tukao štapom i nije mi davao hranu i piće, pa sam otišao s Badžijem. On to i zna, samo želi raditi Badžiju probleme jer je pokvaren.
- I, što sada?- upitam, ne čudeći se što me prepoznao.
- Tužit ću ga za psihičko i fizičko zlostavljanje, a i pas Iggy šefa policije mi je frend. Bitanga sigurno neće ostat nekažnjena.
A sad me ostavi prije nego mi se ohladi voda, a i da ti se lice ne promiijeni dok si tu.
- Hvala ti Đoni, legendo- kažem i zatvorim vrata.
Vratila sam se ponovno Badžiju kod stola, zapucketala prstima. Kako je prekinuto hipnotično stanje, Badži nije znao da je bio podvrgnut tome i samo je zahvalio na palačinkama.
- Aaaaa, Manice, nadmašila si samu sebe. Ovo je bilo za prste polizati.
- Hvala vam barba Badži. Uf, koliko je ovo sati, moram gibat. Pozdravite teta Jelicu.
- Može, reći ću joj da joj je bila mezimica, hehehe... - raspoloženo će doprativši me do vrata.
Vratila sam se u stan, skinula lice obične Manuele M. Svetić i posvetila se gljivi shizofreničarki.
-Kako je divno biti svoj- zaključim i ispijem jednu čašicu tekile.
Oznake: oni, gljive. Manuela M.
11.01.2016. u 15:43 | 22 Komentara | Print | # | ^
