Naivno, skroz

Naivno od mene, totalno naivno od mene ne pomisliti da će me roditelji moje djece tražiti na Facebooku. I slati mi friend request. Živa je istina da mi to nije ni palo na pamet. Valjda ja polazim od sebe, pa mislim ako ja ne bih miješala privatno i poslovno, ne bi niko. Malo sutra. Sad je kasno, ali trebala sam postaviti da me ne mogu naći kada ukucaju moje ime. Al` kako rekoh, ne nadah se ovome.

Ja sa roditeljima svoje djece imam sasvim korektan odnos. Uvijek sam tu za njih, oni to znaju i vole. I često budem i psiholog i socijalni radnik i kanta za sve njihove otpatke....ali pitam se postoji li i ako postoji, gdje je granica?

Prvo sam dobila poruku jednog tate kako on misli da sam ja super učiteljica. Hajde, prvo sam se čudom čudila, otkud im ta ideja, pa sam se ubijedila da je simpatično. Još mi je dijete na kraju te poruke poslalo pusu, pa sam pomislila da je baš, baš simpatično. Ali sad kad otvorih profil...

Da ignorišem-ispadam totalno đubre od čovjeka.
Da se pravim kao da se ništa nije desilo-trebam se s tim ljudima družiti idućih godinu i pol. I pri tom ih gledati u oči.
Da slažem da nisam dobila nikakav request- ne znam lagati.
Da prihvatim-ne želim da se priča o mojim slikama, komentarima, ne želim da se zna svaki moj korak (premda ja oprezno doziram šta ide na FB a šta ne)
Da se objašnjavam zašto ne želim i tu vrstu kontakta (dosta što imaju moj broj mobitela)-ispadam paranoična.

Bezizlazna situacija. A request stoji. Šta uraditi?

Šta uraditi? Prvo, znala sam ja da blog ne pišem uzalud :) Hvala na konstruktivnim savjetima, svima. Šta sam uradila? Nisam prihvatila. Mislim da će sami zaključiti zašto i zbog čega. Ako me pitaju direktno, dobiće direktan odgovor. Ništa lično, da nisu roditelji djece iz razreda, vjerovatno bi se i privatno družili. Ovako, žalim slučaj. Družba je družba a služba je služba. Može i obrnuto ;)

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.