marchelina
01.09.2010., srijeda
Zdravlje je svetinja
|
Zato ja ritko iden kod dotura, jerbo ne volin da iko reče išta grubo o mojon svetinji. A zna se kakvi su doturi, izdavu ti malo krvi, izmiru malo tlaka, i mrtvi ladni izjavu kako ti „zdravje nije baš najboje.“ Jel' ja zato plaćan zdravctveno, da bi oni tako pjucali po mojon svetinji? Šta in je teško čoviku reć koju lipu rič? I onda se moja doturica čudi šta ne dolazin malo češće. Niki dan san ipak morala doć, a nisan bila jedno pet godina. Uđen ja na vrata i kažen doturici:“Evo mene opet!“, a ona po podu od smija. Aj drago mi je vidit da je doturica dobre voje, a di i neće bit, kad nan od zdravctva u državi bolje funkcijonira još jedino školstvo. Obavin ja kod doturice sve šta san tribala obavit i oden kod sestre da mi napiše one uputnice. Ja te uputnice zoven uzaludnice, s obziron da se moja briga o zdravju obično i završi na dobivanju uputnica, jerbo na te preglede nikad ne oden. Ali se puno boje osjećan čin ih dobijen, smirin savjest i mogu se svima pofalit kako san bila u dotura. Iman ja doma uputnica još i iz srednje škole, cili naramak. Sestra je, za razliku od doturice, bila nešto loše voje. Pitan ja nju da kako je, a ona meni bidna vako: - A kako ću bit? Još malo pa ću morat zaštitara imat ovdi na vratima! Jučera su me satrali, još malo pa će me neko i udrit! - Ma, ko će te udrit? Ma zašto?? - Kako ko, evo ovi šta sidu isprid vrata i čekaju red! Pacijenti! - Pa šta je bilo? - A mislu da su u banci, i da se sa judima može ka i sa papirima! Nedajbože da ko uđe priko reda, odma ubit zaklat! - Pa dobro, mislin, znaš, nije lipo da neko ulazi priko reda, a neko čeka i po uru vrimena , i više, pa.. - Je, nije lipo, slažen se. Ali reci ti meni šta bi ti , da ti dođe čovik koji je upravo doša sa kemoterapije, i slabo mu je, a? Bi li ga ti primila odma, ili bi mu rekla da lipo čeka svoj red ka i drugi? - Uf, to je skroz druga stvar. Pa narafski da bi čovika odma uvela unutra, pa to bi svako triba razumit! - E, ali ovi isprid vrata ne razumu! Zato šta mislu da neko oće na privaru uletit priko reda! A šta je najgore, u pravu su, jer takvih prifriganih ima kol'ko oćeš! Ulete mi ovdi pa „Ja san samo doša po nalaze“, ili „Sestro, aj obavite mi ovo brzon, ne mogu čekat, ostavija san dvoje dice zaključano doli u autu!“, ili „Sestro, morate me odma primit, nisan se ima di parkirat, pa san parkira di ne smin, odniće mi pauk auto!“ - Asti. Bome, ne bi ti bila u koži. - E! Ja ne znan šta je ovo došlo, sve je išlo kvragu. Svi grintaju, svi su juti, živčani, agresivni. Ja se sićan da je moj čača zna čekat i po dvi-tri ure u likara, i nije nikad grinta. Zna je: danas moran u likara, i tokat će me čekat najanje dvi-tri ure. I gotovo, to je tako, i to je on tako i prihvaća. Bez riči! Ne razumin šta je judima u današnje vrime! - Bome, ja razumin, tojest znan zašto su takvi. - Jel'? Aj bogati reci i meni da i ja razumin zašto su vako ludi? - Pa, zato šta su... Pacijenti! - Bogami jesu! Evo, prikjučer jedan sta vikat da će ubuduće dolazit ovdi sa kalašnjikovon! O gospe sinjska! Da će sa kalašnjikovon dolazit kod dotura! - Uimeissovo!! I ?? - Govorin ja njemu ajme šjor nemojte tako! Šta smo van mi krivi?' "Krivi ste, dašta ste nego krivi, ovu zemju i jesu spizdili doturi! Samo mi je žaj šta mi se kalašnjikov ne more itnit do Los Anđelesa!!" - I šta si mu ti rekla na to?? - A rekla san mu “Šjor moj, pa jel' vi mislite da je to u redu, takve stvari govorit?“ - A on? - A on meni da:“Nego šta je nego u redu! U redu san već dvi ure majkuvam vašu!!“ - I onda?? - Onda san ga pitala da jel' on zna šta to znači, nosat vatreno oružje po javnin ustanovaman? A on meni ka iz topa: „ Znan šta to znači, bando! To znači da iman dopunsko zdravctveno osiguranje! “ |