Zivot u Zabolandu
01.03.2021., ponedjeljak
Žabolandski odgoj
|
Prije par tjedana su me na večeru pozvali prijatelji Anne-Marie i Paul. Bila je to ujedno i prilika da vidim njihovog sina Tonija, mlađeg brata dvije godine starije Elle. Toni, za Žaboland prilično neobično ime, pogotovo ako se piše s „i“, je tada bio nešto stariji od mjesec dana. Kako to obično biva kada posjetiš malu bebu, dođe trenutak da te roditelji pitaju, želiš li ga držati. „Naravno.“ I kako to obično biva, nakon par sekundi u tvojim rukama, ili minutu u najboljem slučaju beba počne cendrati. Na najjače. I onda dođe tata ili mama i slatkucavim tonom prigrli svoje djetešce. Međutim tu ne. „Prestat će.“ – samo se mirno osvrnuo Paul na deranje svog mališana u mojim rukama. Mi smo nastavili naš razgovor. No Toniju se baš nije prestajalo i nakon par minuta mi je Paul dodao dudu da mu stavim u usta. U prvi mah je to čini se pomoglo. Toni je počeo dudati i kao da se smirio. Ni to nije dugo trajalo. Duda mu je ispala i počel je opet cendrati. Ja mu je stavim opet u usta, pa to malo pomogne, no ona mu opet ispadne ili je on izbaci. Ponvaljam isti ritual par puta. Mali je još uvijek kod mene u rukama. U jednom trenutku mu opet ispadne duda i padne na pod pod stol. Kako sam držao maloga, bilo mi se nezgodno sagibati. Dođe mama sagne se i ni pet ni šest odmah mu zabije dudu u usta. Niti je puhnula, niti pod vodu stavila, obrisala, a kamoli dezinficirala. Ja sam ostao u čudu. Ona kao da je pročitala moj pogled: „Ne smeta to njemu ništa.“ Ovdje se treba prisjetiti da je u Žabolandu uglavnom običaj da ljudi u cipelama (za van!) hodaju po kući. To je u svakom slučaju običaj kod Paula u Anne-Marie, koji su u cipelama, a ja sjedim također u cipelama u kojima sam došao izvana. Malo kasnije malome opet padne duda na pod. Bili smo u razgovoru, a Anne-Marie nešto zaposlena. Duda mi je bila unutar dohvata, pa se ipak ja sagnem, potajno je obrišem i vratim je vlasniku. |