Vasilisa Premudra

srijeda, 31.05.2006.

ISCRPNI (kakav jos moze bit?) PUTNI IZVJESTAJ

Evo mene! Djete je u vrticu, svinjac relativno raskrcen, najzad malo mira. Slije sam istresla, na linku su. Fali mi jos slija od zadnjeg dana, to cemo kad pero istrese kameru; naravno, meni se opet dogodila CARD FULL tragedija, uza svo suzdrzavanje od bjesomucnog skljocanja.

Dakle, petak navecer, uvod u radnju. Rasprave ocemo li - necemo, za sutra prognoziraju kisurinu, praznik je pa ce bit guzva na cesti. Aj vidicemo ujutro, pomalo.

Subota ujutro, sunce sija, nigdi oblacka. Ajmo onda krenit. Pakovanje, kupovine, pero istrazuje rezultate mog istrazivanja lokacija za obic, pokusava to proucit iz vozacke perspektive i skuzit kako uopce doc do tamo, kojim autoputem, koji su brojevi exita za skrenit.

Buduci je bila ladna jesen do jucer, lito danas, kisa po prognozi, onda triba ponit mali miljun krpica i pepica, nikad se ne zna. Ne zaboravimo da triba u necemu i spavat, a i dite se moze i upisat i isprolivat i usvinjit na mnostvo nacina, dakle borsa je krcata. A di su cetkice za zube, samponici, cetke, cesljici i gumice za kosu, knjigice, medo, patkica, pusti pasi, balun, zezalice, jos jedna borsetina je puna. A di je frizider koji triba napunit hranom i pingvinima, a di su krispice vanji i cokolino anji za dorucak i kiflici za veceru, a di su zdjelice i zlicice, nozic i salvete, a di je kava, cukar i vincina za mamu i tatu. Pa kolica za duze rute na noge, pa sadrzaji ako nas kisa zakuca za motel, pa putni snekovi, jabukice, keksici, sokici, vodice, pa tehnika, aparat, kamera, baterije, 100 cuda, sve u svemu portapak je ucas natrpan i nista ne mozes nac kad ti triba.

I sve kao pomalo pakovanje, dok pero nije ubra medju mojim isprintanim trudima da konjska farma samo danas ima open day, pa smo ih nazvali da bi saznali da to traje do 4 popodne. Tu se ubacujemo u trecu brzinu i izlecemo ka raketa, puni novog elana, da bi odma u startu zakocili u koloni auta-mravica, nikad kraja, navalija cili njujork ka po dogovoru u istom pravcu di i mi.

Tribalo bi kao u 2 ure doc do tamo, a mi smo krenili oko 11 i stigli iza 3. Naravno da smo po putu sve pojili, sto puta se popisali, usput rucali, cilo auto usvinjili i sve borse ispreturali. Stigli smo zguzvani ka salate, ali sritni jer smo uspili stic prije nego sto konji odu nanat.

Po putu sve lipo zeleno sumovito, prolice, sve cvita, divota. Za konjsku farmu pise da je to ‘Connecticut’s oldest and largest Morgan Horse breeder’ u malom mistu Old Lyme, a misto smisno, sve sareni postanski sanducici na cesti, malo dalje smisne kucice i verandice i oko njih cvice i livadice, azaleje od dva metra u punom cvatu, svih boja i na svakom koraku, a ja uzdisuci mislim na ove moje u basti male zakrzljale, vec dopola osusene i sve u svemu nikakve. Istovremeno se, a s istom tezinom uzdaha, Pero iscudjava beskrajnim travicama postedjenim korova i celavih zemljanih momenata.

Konjici su ispunili svoju svrhu, dica su bila hepi, bilo je i mama s bebama konjicima, tu smo zakocili uru vrimena dok nas nije pomelo, anja je ‘petala’ sve konje po redu, nije znala di bi prije, vanja se trudila pridruzit joj se u radji ali joj je bila frka da je konj ne ugrize (paralela s pasima valjda?), na kraju je samo grlila jednoga sta je slobodno naokolo seta i tepala mu ‘horsiiii, di si horsiiii, dragi horsiiii’.

Posli toga zaparali do motela u Branford, ostavili stvari, umili se, prosetali okolo-naokolo, gradic je prekrasan, lipi kafici sa stekatima uz cestu, galerijice, restorancici, sve malesno, jedno do drugog utisno, i preko puta veliki park, tu su njih dvi odma otrcale do nekog platoa usrid travice-livadice i opalile predstavu, anja piva, vanja plese, ljudi se skupljaju, dica pridruzuju, roditelji druze, blebecu, u cudu nam dicu gledaju, a njih dvi vesele, nisu stale uru vrimena. Kise nigdi, cili dan lito, gust.

Smracilo se, idemo dica nanat, tusiranje, vecera, pidzame, pranje zubica, sve obavili, stavili ih lec, pa se borili do ponoci s vanjom da zaspe (tj. ostane u krevetu bez ogradice), dok je anja isti tren bezbrzno zahrkala, sa smjeskom sanjajuci svoja vjecna lovista. Pero je zakljucija da meni pedagogija iza desetke vise ne radi, zatvaramo butigu, djete je najzad zaspalo nakon sto sam ga dobro rasplakala po guzici.

Nedilja ujutro, mala urica se budi bez greske, nista nadoknadjivanje nakon nocnih nebuloza, to zaboravi, spavanje do 9 je ostalo jos samo pusti san iscidjenih utopista. Kise jos nigdi na vidiku, akcija, dorucak, odosmo.

Connecticut River Museum u Essexu, super zgoda, muzej uz more, stara kuca na tri kata skroz renovirana, ocekujes skripave skale a ono lift unutra, a svaka prostorija ka stvorena za atelje. Tu smo malo gustali, gledali i mastali o ugodnom nastanku neprocjenjivih umjetnina, dica se malo zabavila uz more, i produzili za Groton. Pise da je tamo ‘historic ship NAUTILUS and the Submarine Force Museum’, kad ono stvarno, ne lazu, tu je muzej, tu su podmornice. To je bio super dozivljaj, setat po podmornici, sve utisno, a napravili vostane figure posade u radnom motu, mornar, kuvar, kapetan, tehnicar, mehanicar, sta li sve, svi su tu. Anja se zgrazala nad tisnim kreveticima i uskim hodnicima, cilo vrime je govorila da se ona plasi, bice mi je dite klaustrofobicno a ja nemam pojma. Muzej je ludilo, makete brodova i podmornica su ludilo, skroz kreativno napravljene. Tu bi covik moga stvarno cili dan obilazit i s gustom sve proucavat, ali s obzirom na njih dvi dobro smo uspili nesto i vidit.

Tu smo dobro zakocili, ogladnili i krenili za Niantic, tamo je kao ‘Children’s Museum of Southeastern Connecticut’. I stvarno, opet ne lazu, tu je. Parkirali priko puta, 3 ure, ajmo prvo sta pojist. Zakocili u piceriji priko puta, prva pica da vridi otkad smo u americi, inace su svugdi neke odvratne reminiscencije koje veze nemaju s izvornim dozivljajem, ova je bila ka doma. I atmosfera je bila lipa, konobarica brljbljiva, sipmaticna, mi se zaboravili i zasili. Dosli u muzej, ono za 10 minuti zatvara, ne daju nam uc. Uf, sta cemo sad, i dok se mi ceskamo po glavi razocarana nam djecica vec smisljaju utjesnu soluciju, ‘ocemo na biiiiic!’

I nakon kratke voznje nasli more, pjesak i kupace, ali nigdi auto ne mozes ostavit. Vrtimo se, pitali neku krezubu odvratnu ruznu i antipaticnu babu, kaze ona nama ljupkim glasom uz sazaljivi ton, a smjeskajuci se snishodljivo: ‘ovo vam je sve privatno, vi obicni smrtnici morate na public beach’. Nadasve ljubazno izgovori nam ona, onako krezubasta odvratna ruzna i antipaticna, naravno prebrzo i tipicno americki mumlavo neke jednostavne instrukcije, u nadi da cemo se cili dan gubit po njima. Ali pero fala bogu kakav je uspija je to nac bez problema i u rekordom roku, samo ides livo, desno, pravo pa livo, pa kraj znaka desno, pa dva puta livo, pa na semaforu desno, pa opet malo desno do velikog raskrsca pa livo do exita 72 pa desno pa livo pa ovde pa onde, dok ne ugledas veliko 'P', tu stavis auto i izadjes i ides malo livo pa deso pa pravo pa iza do velikog zahoda, onda ides livo i vidis prolaz, pa kroz prolaz i vidis more, pjesak i kupace i to ti je tu. Pero, zivija ti meni.

Elem, dica su se razularila, zaboravila i tisnu podmornicu i vrata od muzeja zalupljena isprid nosa i zaletila se tocavat u ledenicu, a ja sam u baba-jaga motu proricala sebi u bradu najcrnje prognoze o sutrasnjim neminovnim bolestinama, ipak ih pustajuci da gustaju, pa sta bude. Tu je bio super dozivljaj, pari ti se sidis na bacama i gledas brac, a ono nas krasni njujork preko puta.

I predvecer nazad u sobicu-spavalicu, opet ista vecernja procedure, kisa u kadi (nema rucke od tusa) i vecera na frizideru (zaboravili su stavit stol i stolice u sobu), ovaj put je vanja zaspala bez problema, ali zato se anja vrtila i uzdisala, lupala glavom u kusin, mavala dekom svaki cas, dizala 101 put popisat se, i tako do ponoci; valjda joj je bilo previse dozivljaja pa ih nikako poslozit. Kad je ona najzad zaspala, vanja se pocela davit od sline i budit svaki cas zapomagajuci. Trenutak intime koji nikada doci nece ostaje i dalje samo pusti san bidnih iscidjenih utopista.

Praznicki ponediljak je osvanija s vanjinim kasljanjem u uvik istu jutarnju uru, sat radi uredno, samo je alarm reprogramiran na neke nove zvukove. Na ovu novu jutarnju muziku pocinje, ka uvjetni refleks, moj ples s ljekovitim bocicama, jednom protiv kaslja i drugom protiv fibre. Kratko vijecanje, vecernji iscidjeni utopisti pokazuju svoje dnevno lice nepopravljivih optimista, i odlucujemo se za NNNI stav, idemo dalje.

Zadnji dan smo ostavili za Mystic Seaport, to je navodno cjelodnevni dozivljaj. Za divno cudo, opet se ispostavilo da nisu lagali, dozivljaj ne samo da je cjelodnevni nego je i dozivljaj; seaport je cili u stvari muzej, to nismo bili skuzili kad smo ronjali kako su nas ogulili za ulaznice, posli smo im oprostili. Cilo misto je u filmu proslog stoljeca, kucice, aktivnosti, ljudi. Setaju svako malo tete i barbe u robi iz kazalista, veste, rukavice, frizure, sesirici, suncobrani, lepeze, pod ruku se ulastenim cilindrima, sve je na svom mistu. Mos na noge obilazit a mozes i sist u kocijicu, naravno da se konjski dozivljaj nije moga zaobic. Stari jedrenjaci, sve smo ih obisli, staro brodogradiliste, unutra veliki drveni brod u izradi, vani se drva suse, ludnica. Sve kucice sa sadrzajima iz proslog stoljeca otvorene, unutra neko objasni prastare procese stampanja novina, izrade satova i sekstanata, alata, svakakvih cuda, ovisi vec u koju si kucicu zaluta. Na kraju mala kucica 'children’s museum', aj ovaj bar radi, tu su se dicica naravno zabavila, ima starih drvenih igracaka ali ima ih i iz naseg stoljeca, tu srecom nisu bili tako dosljedni. I velika maketa grada u proslom stoljecu ih je odusevila, s malim konjicima i svitlima koja se ugase kad je kao pala noc, pa se u kucicama upale svjetlasca na prozorcicu, prva liga.

I da ne tupim dalje u detalje, nisam normalna koliko sam se raspisala (kao i obicno, ja se navijem pa se cudim koliko mogu mlit!), tu smo poruckali, skuzili da sam ja vistica - prorocica i da vanja nema apetita jer ima fibru, dali joj ponovo ljekic, 6 uri nakon one jutarnje preventivne doze, i kuci pjevajuci.

Po putu je gorila uprkos ibuprofenu, spavala meni u krilu, parilo mi se da sam zagrlila pecicu. Opet cili njujork ide di i mi; pari ti se ka da se s ciova vracas brodom doma u nedilju navecer, a ono svi navrli istovremeno pa motorici prduckaju ko ce prije.

Doma izmirili vanji fibru, skuzili da je malo povelika, tocavali je u kadi i mirili fibru svako malo, opet joj dali ljekic, na kraju fibra malo pala, natirali je da pojede dva grizica, i u 11 uri je zaspala ka bolesna beba. Anja je bila sva njezna, brizna i usluzna, za razliku od inace tipicinog mota starije sestre koju mladja nervira i tlaci. Kad je i Anja zaspala nas dvoje smo ostali u totalnom svinjcu, jer smo sve borse bili samo s vrata ubacili unutra i uvatili se vanje, tako da sad stoji sve rasuto kako smo ih sutali po kuci muvajuci se gori-doli. Da ne gledamo u taj krs, ugaslili smo svitla i sili pit vino i gledat gorena.

Kad je uspavanoj bebi najzad definitivno pala fibra ja sam izdusila, ne znam sta je posli bilo, ko je ubica, ko mi je napravija krevet, ni kako sam se u njemu nasla ujutro. Elem, svinjac je jos bija tu, pero na poslu, anja u skoli. Nas 2 u doktora, sve ok, prehlada. Redit krs, pisat blog, i evo me. A lipo sam rekla: bude li moje dite na prolice mocilo noge u ocean, sutra ce bit bolesno. Pa zar nisam vistica?

Ovo sam naglasila ‘moje dite’, jer tudja djeca nisu samo mocila noge vec su se kupala ka da je osmi misec ne mediteranu a ne peti u konektikatu. Pa nisu valjda svi sutra bili bolesni! A moje prorocke moci su zacete u davna vremena anjinih oceanskih proljetnih tocavanja. Naime, kad god bi je odveli u akvarij, spustili bi se na brighton beach, ona bi malo utocala nogice, i sutra fibra.
Ovo da vam zamazem oci ako ste mislili da imam okultne moci.

A sad odoh, Baba-Jaga je rekla svoje!

- 16:20 - Komentari (13) - Isprintaj - #

petak, 26.05.2006.

Putesestvije

Sutra idemo u istrazivanje Mistika i okolice u Konektikatu, susjednoj drzavi 2 ure od nas. Navodno ce pljustat sutra, ali ce bar nedilja i ponediljak bit lipi. Ponediljak je praznik, triba to iskoristit. Motel sam rezervirala, sadrzaje istrazila, karte isprintala, sad nakon tolikog truda nema odustajanja. Ono NNNI odgodjen zbog kise se valjda nece ponovit.
E, jos moram napunit baterije za aparat!

- 19:05 - Komentari (8) - Isprintaj - #

srijeda, 24.05.2006.

Moja cista spina

I mala djeca moraju prati zube. Ali posto bi mogla progutat onu pastu za zube koju mi koristimo (“nije za djecu ispod 6 godina”), izmisljena je djecja pasta (“safe to swallow”). Naravno, napravljena je tako slaka, mirisljava i ukusna da je svakom djetetu tesko odolit da je cilu ne iscidi direktno u usta i s gustom pojede. Proizvodjac je sretan, uspio je u svom podlom planu - mame svaki cas moraju kupovati novu pastu. A mame zato imaju problem (osim financijskog!) - kako djetetu objasniti da pasta za zube nije slatkis.
Svaki put kad vanja pere zube natezemo se oko toga da nakon pranja zuba treba vodom iz njene plasticne medo puh casice malo promuckat usta pa tu vodicu pljunit. Jer, naravno, ona lipo vodicu promucka pa je posli toga skupa s pastom veselo proguta (a jos mi vodu za pice kupujemo u kanisteru jer ova iz spine kao nije za pit).
I sad ja se domisljam, smisljam kako problem rjesit na obostrano zadovoljstvo. Pastu smo pojeli kad smo je prvi put nanili na cetkicu, druga tura paste je za pranje zuba. Tu je uspija kompromis, sad je jos samo trebalo rijesiti muckanje.
Nakon sto smo iskusali mnoge razlicite pristupe problemu i namjenski kupili tu medo puh casicu iskljucivo za tu svrhu, metoda prskanja spine se pokazala kao najuspjesnija. Naime, svaki put kad bi dosli do faze muckanja, ja bi joj - brzo, prije nego sto sve proguta - rekla “ajde poprskaj mi spinu, vidi kako je kakana, operi je malo” - i ona je najzad pocela veselo prskat vodicu, ciljajuci spinu, pokusavajuci ponovo kad promasi. Ja bi je za to vrime bodrila i hvalila kako ona lipo mami pomaze da mama ne moram cistit spinu - vidi kako je spina sad lipo cista, bravo! - a usput bi naravno provukli i pohvalu za ciste zubice, je li, da se ne zaboravi primarna svrha cilog poduhvata.
I to je palilo, vec par miseci s pranjem zuba nemamo problema, vec se zna, prva tura se pojede, s drugom se peru zubi, onda se mucka i gadja se spina, pomaze se mami i zubici su usput cisti.
I jucer, odjednom, nakon sto sam se ja vec opustila, u stilu idemo dalje, ovo smo apsolvirali, ona mucka, mucka – i opet sve proguta. I sad se ja opet prebacim u navijacki mot - a sta je ovo bilo, a ko ce meni oprat spinu, bla, bla - stara prica, ne bi li se vratili u onu lipu, opustenu fazu pranja zuba bez navijanja.
Na to ona ponovo uliva vodu u casicu, i sad ja zivim u nadi da je ovo bila samo mala digresija, da cemo nastavit lipo di smo stali, kad ona lipo - BLJUC! - cilu casu vode lipo istrese po spini, sve zalije, pa ponovo nalije casu i lipo promucka i proguta.
Tu sam ostala ka blecak.
Sjebalo mi koncepciju. Posralo me dite. Evo ti tvoja cista spina, a sad me ostavi na miru!
Blecak je u soku.
Dobro.
Blecak je zbunjen. Sta sad?
Bravo beba, kako si lipo mami oprala spinu! Tako i treba!
Blecak umire od smija.
Ma zivila ti meni! Daj i meni casu pa da nazdravimo ka ljudi!
I mogu vam rec, ta djecja pasta je stvarno super! S okusom lubenice!

- 15:48 - Komentari (6) - Isprintaj - #

petak, 19.05.2006.

DVA MRCA

Sinoc pero i ja gledamo forenzicare, one izvorne, CSI. Vrlo se rijetko desi da ja uspijem vidit pocetak, jer pocinju u 9 uri. Ali sad kako vanja ne spava popodne pa ranije zaspe navecer, cetvrtkom mi je posta poseban gust vidit i pocetak serije. Prije bi pero kao gleda dok ja ne dodjem, ali mi posli nista nije zna kazat sta je bilo.
Inace je uobicajeno da on ne ubere pola radnje pa mu ja moram objasnjavat sta se desava. Tako i jucer. Cekaj, kako ovo, zasto ovo, ko je ovaj, kad je ovi umra, ali je ovi umra, od cega je ovi umra, sta su mu ovo nasli, zasto su ovde dosli, kako su to skuzili. To je vec klasika.
I sad kad je serija zavrsila, mi se uzmuvali svak o svom poslu, a ja jos u glavi slazem dozivljaje. I pitam njega – cekaj, nije mi jasno, ako je onaj s korzetom bija s kurabom noc prije dvoboja u kojem je umra, kako su mu nasli tragove droge i seksa na sve strane i pubicne dlake u usima, ali se nije okupa prije nego sta je ujutro otisa glumit lik iz proslosti i puskarat naokolo? I kako kuraba nije nista komentrirala korzet i strukic kad ga je vidila, a toliku su frku oko tog korzeta digli?
A pero me gleda i trepce, da bi u cudu prozborija - PA TO NIJE ISTI TIP! A sad ja trepcem, glupa faca br. 6 - pa ali su bila dva mrca?
Na to pero ispaljuje - I ONA MENI OBJASNJAVA! Pa ovo nigdi nema! A nije ni skuzila da su dva mrca nego misli da je sve jedan te isti! I cila joj se prica slaze cilo vrime, nista joj nije cudno! I ONA MENI OBJASNJAVA!
Nakon sta smo to apsolvirali i zakljucili da sam ja totalno adio i da su forenzicari za mene postali visa skola, da je meni to postala toliko slozena materija da mi je vise tesko pratit, on meni sve objasni, da su bila dva mrca, jedan oni sta mu je vlak osika glavu i drugi sta su ga nasli u kurabinoj sobi. Onaj sta je nosija korzet nema veze s onim s izdrogiranim s pubicnim dlakama u usima sta je isa proslavit 40. rodjendan u stilu jer se pomirija da ce umrit skoro nakon sta su mu dijagnozirali secer. A onaj sta je nosija korzet je umra u dvoboju ali su ga posli donili na sine. Pa kako bi molim te on onako cili izdrogiran i nikakav isa ujutro pucat cili usminkan u korzetu, kako ti to nije bilo cudno? (Lako mu je sad se pravit pametan kad sam mu ja sve objasnila sta se desava!)
Na kraju price Pero se uvatija za glavu i u ocaju zajecao: MA MOLIM TE CUJ NAMA PRICE! Nema nam pomoci... totalno smo makli...
A ja se cudim sta se on cudi. Al to nije sasvim normalan i nadasve ugodnan oblik druzenja, pozeljan stovise? Morbide i nebuloze u istom paketu, ala gusta!

- 16:03 - Komentari (9) - Isprintaj - #

srijeda, 17.05.2006.

Stripna bajkotvorina, dio prvi

Nasla sam anjin i moj vasilisa strip, hahaha! Pa ovo je stvarno postalo upitno, otkud ta vasilisofobija? Krivo sam se odrazila, tribalo bi rec vasilisopsesija!
Vec danima svako vece za anjin reading response citamo drugu pricu iz vasilisa knjige, ja pisem vasilisa blog, nalazim vasilisa strip iz davnih dana kad je anja bila malo veca od vanje sad, i sicam se da sam ka klinka pisala dnevnik u jednoj debeloj knjizi neispisanih stranica, a priko cilih korica je bija moj ponosni uradak: "VASILISA PREMUDRA i druge ruske narodne bajke."
Dnevnik-moda me brzo prosla, knjiga zavrsila u smecu (pa je moj Mali zli Kucni duh meni reka tuznim glasom, po ko zna koji put ponovo, i uvijek nadasve zgranuto, suznih ociju: kako mozes tako palit mostove za sobom?), ali mi je ostalo jasno sjecanje na tamno crvene korice i veliki naslov na njima krasopisom iscrtan. (Ovo Mali zli je duhu ime, a Kucni duh prezime - nadimak je dobio jer je uvik tu, a uvik dolazi u najnezgodnijem momentu i ne mozes ga otirat kad zajuni.)
Kad vec duha spominjem, on ce se sicat (jer oduvik mi sluzi u funkciji m, m, m... cega ono? a, memorije!) onog prastarog, ofucanog izdanja ruskih narodnih bajki koje su se ko zna odakle stvorile, a u kojima sam ja slasno gustala u nekom davnom dobu citalackog djetinjstva.
I sad se opet pitam zasto je ta pozutila, polu-raspadnuta knjizica meni ostala tako snazno urezana u sjecanju, dok se more lipih knjiga samo utopilo u velikoj mutnoj kasi moje m, m, m... cega ono? a, memorije!
Mogla bi sad razglabat na tu temu, jer imam nekih ideja o tome sta bi moga bit uzrok (posljedice su ocite!), ali nema smisla sad bas previse pilit neduzne posjetitelje vasilisopsesivnog mi bloga. A i ne da mi se vise gubit vrime na budalastine, popila sam kavu.
Evo stripa, hahaha! Napeto je, nastavak mozda u nekom drugom broju, ako se u opcem krsu papirusina po kuci slucajno nekad ukaze i drugi narancasti list. Original je, sicam se, zavrsio u splitu (anja ga je, sva ponosna, nosila pokazat). Ali ovo sam nasla spremljeno na nekom cd-u, jer smo strip bili skanirali da bi ga ona mogla bojat na kompjutor.
Projekt, naravno, nikad nije zavrsen, ali to i nije bila krajnja intencija cijelog poduhvata. Vazno da se dijete zabavilo, dobro smo se zezale dok joj je bilo zanimljivo, naucila je nesto usput, i to je to.

Ovo, naravno, nema veze s tokom originalne price, ovo je isto neka klin-corba u kojoj je izmisano masu segmenata iz masu raznih cudnovatih bajki. Sicam se da je zavrsilo na kraju kako su se, jer je vasilisa popila carobnu juhicu, njih dvoje zaljubljenih okamenili kad su se, uz baba jaginu pomoc, najzad nasli pa se poljubili - a to isto nikakve slicnosti s izvornom vasilisom nema.
(Ah, i ta baba jaga, pravi se dobra, kao pomogla im da se najzad spoje bidni, a kad ono... ne viruj naizgled dobrim bakama ni kad ti, gladnoj, mirisljavu juhicu nude!)
Onda su ih nakon puno godina, cile zarasle u travuljinu i korijenje, u dubokoj, mracnoj sumi, slucajno nasla mala djecica koja su tu setala s tetom iz vrtica. Jednoj curici je taj kameni kip bio cudan, lijep i nadasve zanimljiv, pa je prisla blize i pipnila ga malom rukicom - i PUF!!! - opet su ozivili.
"Jer samo dodir ciste duse dobrog srca moze razbit zlocestu caroliju" - i THE END.
Sta cu, niko nije savrsen.
Ali anja je bila vise nego zadovoljna, ona je bila ta curica i ta cista dusa i to dobro srce, usetala je u pricu i hrabro razbila zlocestu caroliju.
Ma sta ce mi i ta - m, m, m... sta ono? a, memorija! - kad sam genije!

- 15:13 - Komentari (14) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 15.05.2006.

KABANICA

Evo vanja otkrila anjinu kabanicu najranije ujutro, tako da smo prije dorucka, oko devetke, vec bili na kisi. Isli prosetat otkrice, kupit mliko i oprat blatnjave cipele iz baste sljapajuci po svim usputnim baricama.
Sad se bloga i gleda TV, jedu keksi i pije ko mliko ko kavu, a onda je akcija ciscenja kuce, marendavanja, pravljenja rucka, cekanja anjinog busa, i ko zna cega jos sta ce uletit u medjuvremenu.
Doma svinjac teski, zimska i litnja roba vanka, sve musavo kako smo jucer usetavali kroz prozor u blatnjavim cipelama. Za rucak nema nista u frizideru (osim hrenovki, naravno), tribace nesto izmisljat (riza ili kumpiri?)
Ah, tezak je zivot nas umjetnika...

- 16:14 - Komentari (8) - Isprintaj - #

subota, 13.05.2006.

MOTHER'S DAY

Ima neki dan kad je father's day, a 12.5. je mothers' day. Ne bi ja to ni znala da mi anja svake godine ne nacrta cerifikat-zahvalnicu za "one terrific mom (because she loves me and hugs me)".
I da ne bi pero popustija pod anjinim pritiskom i isa bacat lovu na cvice koje ce venit u vazi, ja sam sama sebi narucila na internet 20 bastenskih biljki za 30 dolara, super mala lova za masu lipih biljcica. I to sam proucavala koje biljke podnose lad, tako da bi ih mogli uvalit u sjenu ispod stabla, di nam nista bas ne cvita kako triba.
Sad cekam da mi prihaja moj "Shady nook garden", a ovako bi biljke ka po slici tribale izgledat.
(Naravno, ko viruje u sliku ima velike usi, pa cemo jos vidit na sta ce to na kraju licit).

Ovo sam se ja nasla u dilemi, da li poslat sve k vragu pa ostavit bastu kako je, ili se zainatit pa ic spasavat i probat da to ipak lici na nestio. A tesko se meni zainatit...

Aj opet nesto dobro, naljutis se, pa uvatis proucavat materiju, pa svasta novo naucis usput.

- 19:18 - Komentari (4) - Isprintaj - #

srijeda, 10.05.2006.

Marigold

Nasla sam, nase ime mu je KADIFICA (Tagetes).

Usput, visnja, nisi bezveze rekla neven, vidi sta pise:

Domovina ove biljke je Mexico. Liči na neven (Calendula), ali nisu srodne biljke. Na engleskom dijele ime (Marigold), ali je neven Pot Marigold, a Tagetes je Dwarf Marigold.

Jos dvi baze na koje sam usput naisla:

Prva:

Svaka vrsta cvijeća ima svoj unutrasnji sat koji im kaže kada moraju otvoriti ili zaklopiti svoje latice: u 7 sati otvara latice KADIFICA ili Tagetes patula.

Sacu ujutro kad se probudim u 7 uri za anju vodit u skolu provjeravat sat coreci, onako krmeljivih ociju, kroz prozor u cvice.

Druga:

Možda ste se zaprepastili ako ste nedavno pogledali indijski film “Monsunska svadba” i videli kako organizator svadbenih svečanosti malo-malo pa pojede cvet. U svakom slučaju, jedenje cveća nije tako neobično kao što izgleda. U belosvetskim restoranima je, čak, postalo potpuno uobičajeno da se jelo garnira cvetom koji se na kraju pojede. Medju najpoznatije jestive cvećke spadaju i neven i kadifica (to je jeo onaj iz filma); imaju ukus na limun i estragon. Latice se mogu koristiti za punjena jaja.

Za ukus kazu: "... has a citrus scent and a spicy, herbal flavor ranging from tangy to bitter". Nešto kao senf.

Ja nisam neki ljubitelj senfa, ali mi je sad malo jasnije zasto je pero upra bas po ovom cvicu. To kad ovo lito bude rostilja u basti da ima zacin pri ruci. A i onako cvitove triba pocupat cim malo ocvatu da mogu novi narast, pa da se ne baci!

I jos, na jednom mistu pise kako su puzevi opasni po kadifice, a na drugom da triba zasadit kadifice ako oces otirat puzeve.
Ovo isto ka i ono 'dijete ugrizlo prase - ko je koga ugriza?'

- 15:17 - Komentari (5) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 08.05.2006.

Naporan vikend

Ala sta me ovi vikend izmorija, jedva sam docekala ponediljak za malo ohanit!
Prvo subota, napalili se najranije sredit bastu, cvice culi po pitaricima, nema smisla, bice lip dan, ajmo to danas najzad obavit kako triba.
Najranije oko desetke vanja i ja skocile kroz prozor, pero anju vodija na karate, glumija mi tehnicku podrsku i obavlja kupovine potrebitih budalastina, ja sam ga pilala svaki cas– lipo telefon i u basti radi pa mos zvrcnit cim ti nesto padne na pamet (kupi jos soila za cvice, vec sam ovu vricu postrosila...i meni novu lopaticu, ova se raspada...aj pliz donesi one alate iz podruma...i ukljuci vodu za bastu usput...moga si odvest i vanju da malo proseta kad budes isa po anju na karate....pa nam uzmite usput po kroasan u DD-a usput... os mi uzes usput i kutiju cigara... a sta cemo jest danas?)
Ja sam odma revnosno navalila busit rupice za uvalit biljcice, a vanja mi je rekla pomagat, sto je bilo zanimljivo ravno minute dvi (2). Sricom tu su bicikle, metla, lopatice, zemljica, kamencici, pa je izdrzala nekako u svom filmu (ne to stavljat u usta, sta to imas u ustima, izvadi to iz usta... cekaj, pasces, ne stajat na bicikli... ej, ne mozes sama na skale, mora te mama drzat.... dobro, idemo pisit, evo me... ne cvjetice cupat... ne tu kesu busit, ispasce zemljica... ne se penjat po ogradi... ne to dirat rukicom, bocnices se, to je ruza, bockavi cvjetic... ne moze beba motikom kopat, teska joj je, udrice se... ne bosa setat, bocnice se nogica... ne tamo ic, tamo je kakano smece...) dok pero nije dosa po nju da idu zajedno po anju na karate. Tu su usput svi troje sili u DD jest kolace, a mene su zaboravili.
Ali brzo sam im oprostila jer sam, sto je rijetka zgoda, gustala malo samocu dok su oni sidili u kolacarnici - s vanjom u basti zasadila sam dvi, a bez nje dvadeset biljcica, naravno u istom vremenskom periodu,.
Onda su svi navrli ispadat kroz prozor. Naisla je i alisa, anjina draga prija koju dugo nije vidila, dosla je kod bake, kuca do nase. Srece moje, njih tri se super zabavljale cilo vrime, nisu me nista pilale, a i pero je prionija, tako da smo, uz malu pauzu za pojist picu (tu u basti, prljavih ruku), do navecer bili gotovi.
Taman zavrsili, kad pocelo se mracit, zapuvalo, i visnja i zoran naisli, ajmo mi kuci prat ruke, dici dat jest i stavit ih lec. Oni ispekli mesinu, ja vanju stavila lec, anja s nama vecerala pa i ona u krpe.
Tu se smijali, zoran je bija u elementu, bacija par baza za umrit od smija, covik je strelac, nije on to namjerno. Donili su dvi bocice vina, ali su falili pa uzeli neko lipo, planilo je odma, visnja prije vecere isla kupit jos. Ja sva umorna, najilo me, napilo, nasmijalo, zaspala sam ka beba, ni do gorena mi nije bilo.
Kad sutra u 8 i kvarat mala ura zove, mama, ja se budila, ja nece vise nanat, moze ja tu doc? A u podne dogovorili anji jahanje, ono sta smo joj obecali za utjesit je od razocarenja nakon neuspjelih jahackih pokusaja za vrime juzni nju djersi putesestvija. Tu malo DD-kolacici (ovaj put su mi donili kroasan, ali suvi, bez masla, i mrtav ladan, nisu rekli da ga zgriju, opet sam ih navikala!), malo vriske po kuci (anja-vanja, jutarnji vikend-stil, ko je prvi poceo, ona mi se beljila, ona meni ne da, ona me ugrizla, ona mi je uzela, ovo je moje... i tako u nedogled, moras brzo izac iz kuce da ne bi poludija!), malo pravljenje sendvica i ko ce sta obuc, visnja donila dici suknjice, vanja sva sritna, uspili smo nekako slozit kombinaciju, i ajmo u zivot, ceka nas konj.
I tamo njih dvi jahale, onda isli u kvins farm muzej di smo bili i ovu zimu, bas sam tila otic na prolice kad zazeleni. Bas je bilo lipo, setas po suncu, dica trcu naokolo, malo mazi ovce, vuci iz za usi, hrani, malo trcu za curkama, malo plase koke, hrane ih, cude se kad ih kljucnu, pa zeko, krava, livadica, oranica, travica, sta ovo, sta ono, lipo su se izgustale. Anja se isplakala i zaspala (pojili smo joj sendvic pa je bila gladna), kupili usput jednu azaleju u h.d. i doma, to posadili, ispekli mesinu i dica jest i spavat.
I evo ja istresla slije, nalupala slovaca u medjuvremenu i sad odo i ja past u nesvist.
Evo travolta i nikolas kejdj, taman pocinje frka, ne zna cer koji joj je pravi tata, umricu od smija. Pero komentira 'pa jesu li se vise ispogadjali jebote!', to on uci pa malo virka.
Aj pozdravljam, evo slije su livo.

- 15:32 - Komentari (2) - Isprintaj - #

subota, 06.05.2006.

Nikad me nije cvice pucalo...

...a opet vidis, nikad ne reci nikad, nije poslovica bezveze!
Opet smo bili u lov. Nafatali smo poslasticu, cvjetic po mom izboru.
Ime je komplicirano (osta mi je njegov papiric u basti u pitaru), ali slican takav koji smo imali lani zvao se blue hill, to se sicam.

Palo je u letu jos par djirana, more marigolda za peru (i visnju!) i anjin totalno ljubicasti zumbulic (!), ali to je vec druga prica.

Ovi marigoldi ne znam kako se na nasem zovu?

Sutra su radovi u basti, a po kuci su aktualne rasprave u stilu zasto onaj ne cvita a kad mu je vrime a lani je cvita u ovo vrime a je li annual ili perennial (i to sam naucila!), ovi je perennial ali se na ovu klimu tretira ka annual ako se ne odnese doma prije zimine pa vrati nazad na prolice, a ovi je ka annual a u biti je perennial jer mu se sjemenke izrode na prolice pa je opet tu, iako je u biti ciknija (jer je annual).
Dosta sam se pravila vazna kako sam se izobrazovala po ovom vaznom pitanju, poanta je bila da sam dozivila nevjerovatno - pocela sam primjecivat cvice (vidi, i ovo postoji u zivotu, bas je to lipo! Nisam to ni znala!)
Ali cvice u vazi se ne pika. Jos uvijek.

Ah! Zivim u americi, imam dicu, sadim cvice i pisem blog.. Je li ovo american dream ili sta?

- 05:52 - Komentari (7) - Isprintaj - #

srijeda, 03.05.2006.

Tu sam!

Evo kobasicarka se javlja iz prakticnih razloga, ukobasicenih komentara. Triba nalupat malo slova da okrenemo novi list ovog virtualnog dnevnika. Nesto nemam osjecaj da je prosa prvi maj, obzirom da nikako spremit zimsku robu, jedan dan je lito, drugi dan opet zimina, tlaka ziva.
Danas srida, vanja u vrticu, gula. Ja pijem kavu i psihicki se pripremam za prijateljicu kosoperi. Kupila sam i boju za kosu, crvenu (a koju drugu?), mozda je i nameljam ako me uvati momenat.
Opce stanje dobro, s tim da vanja vise ne spava popodne, pa sam i ja u periodu prilagodjavanja na cjelodnevni ritam. Jucer sam zamalo zaspala na karateu na klupici, srica ona cilo vrime plazi po meni pa se to ne moze dogodit.
Bidno dite navecer se obrusi u 8 - 8 ipo najkasnije, to je isto lipo, reka bi covik imas dvi ure vise za zivit, kad ono ja jedva gledam, nisam za nista. Bice me usput i prolice puklo, tako da mi pero razvuce krevet vec u 10 uri da se ja ne bi, kad se baterije odjednom potrose, sroljala po podu. Nema u mene laganog odumiranja, masina radi, ide, zuji, i onda odjednom – prisavrne.
Prije neko vece pero ubra da prica sam sa sobom, a ono ja iza ocala hrcem u inkognito motu. Zena zavodi muza, romantika i tako to. Sinoc sam iz kreveta gledala gorena pa odmarala oci u pauzi od reklama. Pero misli da spavam, kaze hrces, koma teska, a ono ja otvorim oci svaki put cim opet cujem gorenov glas, isprogramirala se. Naravno, najbitnijih zadnjih 15 minuti serije nikad ne uspijem vidit, a to kao cekam cilo vrime.
Onda vanjino odvikavanje od nocne pelene, ona me zove svaki put kad se upisa usrid noci, triba prominit pelenu. Njen glas odma registriram, i u najdubljoj komi (ka i gorenov)! A ne mozes je vise bezbrizno ostavit do ujutro kad se svaki put probudi i zove te. Onda se jos obavezno probudi oko 5 uri i zove me da je dignem, da se ona odmorila i nece vise spavat. A ono mrkli mrak, tisina, svi u komi. Pa ja dobauljam i objasnim joj da svi spavaju pa i ona mora jos malo nanat jer nije jos doslo sati za probudit se, i mama nana, i tata, i anja, i mama luma, i mala beba, i mali braco, i vau-vau i medo i zeko... oooo-kej, mami.... kaze i zaspe. I tako svako jutro.
Ujutro u 7 pero budi mene, onda ja budim anju, odvedem je na bus, skuvam kavu, i u 8 i kvarat eto i vanje, mozes sat po njoj navit.
Toliko o mom bioritmu i uzrocno-posljedicnim vezama,vanji, pisanju, proljecu, peri i gorenu.
Anja muku muci s predpubetetskim filmovima (nikoga u skoli ne zanimaju konji, svi pricaju nesto dosadno, s kim cu se ja druzit, svi imaju najbolju prijateljicu, a ja???) i napornim tempom tipa skola, karate, domaci, a sve uz izmozdenu mamu i mini-sestru koja lagano postaje neuroticna od neispavanosti iza 3 popodne, taman kad anja dodje iz skole.
Desavanja? Pero sprema predzadnji ispit, ovo lito ce se lipo rasirit po kuci za i zadnji odalibat, ja cekam da mi ocjene zavrsni ispit od prve godine pa da krenem s drugom, evo vec dvi sedmice praznog hoda otkad sam to zavrsila a novo nikako da pocne.
Radovi u basti su poceli, bili smo u lov na cvice, sadili travu, nacekas suncani vikend pa navalis, onda opet pre zima, pre oblacno, pre puse ili pre nesto za nastavit di si sta.
Bija je rodjendan u mame lume, to je bio poseban dozivljaj, krs dice divlja po basti do nase na sve strane, teski atak na cula, jedva sam prezivila. Inace sad svaki dan cekamo zajedno s mamom lumom skolski autobus u 3 ure, otkad vanja vise ne spava u tu uru popravija joj se drustveni zivot.
Palo je i jedno veselo druzenje u nas doma, menheten ekipa, riblji proizvodi na zaru i lipo vino, dobro sam se nasmijala, skuzili smo da je iskopina sinonim za zenu arhajske ljepote i da je tesko prevest ric dika, u smislu ti si moj ponos i dika, ako dika nije ponos, sta je onda? Dicim se tobom, jel to isto ka i kad kazes ponosim se tobom? I koja je razlika izmedju kralja i cara, jel to u biti isto ili nije?
To su ukratko sva zbivanja nakon nasih putesetvija, sad smisljamo slijedece dozivljaje. Pero mi je da zadatak vidit di cemo za vikend kad je praznik u ponediljak na memorial day 29.5. i anji sam obecala da cu proucit koja bi bestija bila idealni kucni ljubimac u nasim okolnostima.
Teta u vrticu mi je obznanila da ne zna oce moc vanju dogodine opet primit na jedan dan, jedino sve ili nista, a to je cilu sedmicu po cili dan do 6 popodne, za 200 dolarica sedmicno. O parama necemo, al mi je previse muzike, ne triba mi bas toliko, ja bi neku soluciju 2-3 dana u sedmici, ne vise. Al kaze vidicemo jos u septembru. Aj dobro.
Eto, dosta za danas, dobro sam se nalupala na brzinu, kavu sam popila, muzika je zavrsila., pero je u medjuvremenu nazva pa me zeza alo di si hrkalo, jel skiljis na jedno oko.
Do sljedece zgode, evo jedna smisna slija i odoh, ceka me prijateljica.
Ej, Kosoperi, otkad se nismo vidile!

- 15:11 - Komentari (20) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>