< | travanj, 2011 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | ||||
4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
Mic po mic ... dan za dan ... godina za godinon. I sad bi Peter Bean zapiva „... sve nas manje jema tu ...“ ali ja nisan trenira košarku u KK „Partizan“ sa Bujišen i ekipon i piva na festivalu ka i on. Dapače, nije mi ni otac igra u šampionskoj ekipi „Jugoplastike“ iz 1971. godine. Ajde lipo lovit rake, govorin sam sebi, di si zadija na košarku ... rič je o mojoj prinčipeši. Dunkve, doša je na red i zadnji pridškolski, oću reč vrtlički, rođendan. Lipo smo ona i ja, ka pravi organizatori, nabavili malo grickalic i slakoga, za počastit tete i ostalu ekipu, pa se je ujutro spremila brzinski. Nije jon tribala njanci budilica. Budila je, za prominu, ona nas, da nedajBože ne okasnimo danas u vrtlič. A tribalo se i pripremit, onako organizacijski. Teta je rekla da pripremimo neku anegdoticu, priču o Vinkinome odlasku u vrtlič i pri toga ... A ako ja to niman pripremljeno, onda nima niko. Blaženi internet ... i blog, dapače, čak i štoviše. Tako san za tete pripremija moj prvi post sa kojin san počeja pisat blog, kad je Vinka jemala četri miseca, i priču o prvome danu u vrtliču. Da buden precizan, bile su to jaslice, jer je jemala dvi i po godine kad je počela pridškolska karijera, u „Tamarisa“ u Gomilici. Ajme meni, a pari mi se da je bilo jučera. Eto, nisi se njanci okrenija, a šinjorina se sprema za skulu, i kara se sa materon koju će suknju vazest, jerbo in se ukusi baš i ne poklapaju. Ženska posla ... ja in se neću u to dirat Tete su me ljubazno sačekale, do moje marende, u jedanaest uri, pa san moga, kako je i red, i ovi rođendan dokumentirat. Vinka su obukli ka i krajicu ... sa malon krunicon na glavi ... ... a onda su se lipo skupila sva dičica okolo pa in je teta čitala priče, koje smo donili ... ča ti je tehnika ... ... lako ča je Vinki bilo zanimjivo, i meni je deboto suza na oko kad san evocira uspomene, Ej, pa nije moguće da je prošlo već PET godin. Uf! A ondak su se skupila dičica, pa su zadili par svičic, jer se više ne smi torta nosit u vtlič ... ... a na kraju se malo i zapivalo. Vidin, nije ni Vinki bilo svejedno. Atroke meni. A tek kad bude za koju godinu ovo prigledavala ... Na kraju, kako je i red, svi su skupa zapivali Vinki rođendansku pismicu, pa su se onda ostali igrat i počastit, do kraja dana, a tata ... to ka ja ... je mora poć nazad, jerbo je marenda finila. Bidna dica, inače i jema priko dvadeset, a vidite i na slici koliko i je desetkovalo. Skupa sa tetama nije i bilo deset, pokosila i je nika viroza ... Kad san doša posli posla po Vinku, toliko je bila puna utisak da mi nije fermala pripričavat sve dok nismo došli do doma. A popodne nas je, toga dana, čeka ozbiljan zadatak. Ča ga ja osobno nisan radija još od pri rata. Domovinskoga, naravno Ali ovi put je bilo lako, jer san jema pravoga pomoćnika, moju Vinku. Fala na pitanju, Zakonita je pozapodne radila Tribalo je pituravat jaja, za Uskrs. Provali smo nike revolucionarne piture, navodno jaja paru ka od mramora polsin toga ... ali pi**da ko viruje reklaman. To ka i ja ... Došlo mi je da sve zaitin, jer se sve lipilo tijekon pituravanja. Ali nakon malo više truda, rezultat je ispa fenomenalan. Malo kokošji jaj, malo čokoladni, pa malo Kinder Zeko ča jon ga je donija Uskršnji zeko na Veliki Petak, a da ona nije uspila ni vidit I na kraju, ča još mogu, nego da van svima poželin: Sritan Uskrs! Zdravi i veseli bili! |
Koji smo mi čudan svit. Karamo se po vas božji dan, na sve moguće načine, mišlju, djelon i propuston. Pogotovo je simptomatična situacija na portalima, svih boja, okusa i mirisa. Da ne misli neko da spominjen samo Sucurac.info Nigdi nije puno boja situacija, pogotovo ako su ljudi anonimn i, ili bar mislidu da su anonimni ... kako je davno, na prvome albumu piva TBF, „puno razloga za tuču i sve uvrede jako teške“ ... Molajmo sad na stranu sve ružne strane stvarnoga i virtualnoga društvenoga života u Hrvata. Ipak nije sve tako crno, kako piše na mojoj majici ... Dikod, ali samo dikod, moremo i mi unisono, jednoglasno ča napravit, a da to nije odglumljena reklama za Žuju. Prošlo je malo više od misec dan kako je bidne Japance pokotušilo, najpri potres, pa cunami, pa in sad laku procurilo iz nuklearke toliko da su in deboto i ribe počele svitlit u mraku. Bar in je lakše vatat .... I radišni i vridni, kakvi već jesu ... odma su prionili obnovi. Cestu koju in je potres potaraca sredili su i obnovili za šest dana. Ne, ne, nima ovo nikakove veze sa onin kamenčićen ča je pa na cesti do Vrgorca. Ča bi se mi sad tribali ugledat na Japance? Da je tako, ne bi bilo nikoga u Remetincu. Jerbo bi se svi sadašnji i budući stanovnici opskurnoga žicon ograđenoga naselja u neposrednoj blizini zagrebačke Arene, skupa sa svojin obiteljima, UBILI na japanski obredni način, dugin mačen učinit trokut na drobčiću i malo pripomistit criva. A zašto bi se ubili? Pridugo bi trajalo da sad nabrojin samo najvažnije razloge. Ostavimo mi sad nji kod ZG Arene, vratimo se mi u našu domaću, Spaladium Arenu. Nabavija san karte, odma čin su stigle. Umeja san babu Milenu, ča radi u Crveni križ, pa mi je, da me se riješi, javila odma čin su dobili prvi mac karat. Uzeja san dvi za sebe i dvi za Zlato mamino. Fala na pitanju, Zakonita ne more poć. Radi drugu smjenu. Baš čudno! Zato san zaključija da je sazrilo vrime da Vinka krene u noćni život. Kad je saznala da će sa menon na koncert, odma je živnila. I svečano izjavila da će isto poć sutra u vrtić, neka će kasno leć. To je bilo onako, na neviđeno ... Krenili smo, puni očekivanja, za divno čudo na vrime. I uredno se parkirali kod Keruma u Lori. Znan san da će iskrsnit ništo, čin nisan okasnija. Čak smo i mista našli za disit, relativno brzo, bez puno šetanja. Nikako dočekat. Vinki je ovo ipak bilo vatreno krštenje, nije navikla da društvena događanja ovakove vrste UVIK malo, onako otmjeno, okasnidu. Ali i to smo dočekali. Jake snage HTV-a, koji je prinosija koncert i sva događanja okolo njega, predstavljali su na pozornici Đuzel, Horvatica, Karmela i Fodor. Fala na pitanju, svi lipo i decentno obučeni osin, pogađate, gđice Mile koja ni u ovakovin prilikan ne odustaje od minjaka. Je da jema lipe noge za pokazat ... a i ko san ja da jon sudin. Ipak ovu predstavu nije uspila ukrest. A ko će počet koncert nego domaća klapa ... ... ipak je Spaladium Arena u Lori, a oni su klapa Sv. Juraj - HRM. Nije bitno za priču, ali moran spomenit da su skoro svi iz Kaštili. Nakon samo dvi pisme su išli ća, a zaminija i je Gibonni .... ... koji je isto otpiva dvi pisme, pa mi je postalo malo jasnije. Koliko i je izvođači bilo za pivat, svaki po dvi pisme i aj ća, ča se ... prema kasnijemu priznanju organizatora, i pokazalo točno. Na kraju su morali odbivat ljude, sve koji su bili zainteresirani za nastup i da pomožedu bidnin Japancima na bilo koji način. Gibo je pobra žestoki pljesak, ali ni blizu ka, ipak, glavna zvizda večeri, japanski ambasador, koji je, u stilu Karola Voytile, sa komada karte pročita govor zahvale na tečnome hrvatskome. Dobiveni urnebesni aplauz je mjerljiv sa grotlom Poljuda prilikom nastanka one legendarne izjave „Vukušiću Ante, sinjski dijamante“ Drage Ćosića, nakon pobjede Hajduka nad Anderlechton u Euroligi. Program je iša dalje. Sad je na redu bija Goran Karan, koji je sa Vagabundon .... ... a posebno sa navijačkon pismon zapalija atmosferu do usijanja ... Koncert je polako dosega radnu temperaturu. Bacan oko na Vinku, cupka, pjevuši ... ali pomalo gubi ritam ... nije pomogla ni ruža ča smo je kupili za Zakonitu, od šetajuće muške verzije legendarne Marisol ... Umor je ipak bija jači. Naslonila se na mene, i koncert je, bar ča se tiče uživo nastupa, za nas bija gotov. Polako smo se odšetali do našega biloga zmaja, koji na sriću i nije bija puno daleko. Taman na vrime za pokupit Zakonitu sa posla, da i ona dojde koji minut ranije doma. Nji dvi san opremija u krpe, a ja san odgleda koncert na našoj Katedrali Duha, na slušalice, da mogu na miru odguštat muziku. Pas mater i digitalnoj TV, svako malo bi slika zatrokirala, a zvuk je bija malo bolji vengo na telefonu. Plač, plač, šmrc, šmrc, za vrhunskin razglason i akustikon Spaladium Arene Još par klikov mišen, malo popeglat slike i napisat koju besidu okolo ovega svega večeras, i to je to. I mene pomalo savladaje sanak pusti, a triba se ujutro i dignit za na posal. Laka noć, slatko mi snivajte .... Zdravi mi i veseli bili! |
Kako vrime leti ... pari mi se da san jučer u onu malu plastičnu kadicu teplija kalumelu (kamilicu, za sjevernjake) za prvi put okupat Vinkicu, a evo, danas san je bija upisat u školu. Krštenica, domovnica, JMBG, OIB, zamantalo mi se od puste kartušine ča san je mora teti Dušanki odnit. OŠ „Knez Mislav“ u našemu Mašogradu. Nije bilo ni najmanje šanse da je upišen u Zapadna Kaštila. Iz subjektivni i objektivni razloga. A jedan od vrlo čvrsti objektivni razlozi je i da ću, akoBogdazdravlje, brzo počet radove oko „štalice“ i uz malo sriće Vinka idući rođendan neće slavit po trubolimačima ili onetoplayima/guliverenergijan ... nego doma, na vlastitoj travici. Subjektivne razloge bi radije zadrža za sebe Na kraju krajev, prilična san konzerva po tome pitanju, pa neka i Vinka gre u skulu di je odija i njezin pape. Nije ni naša škola baš od jučer. Još od 1822. godine, kaako je istraživa don Ante Jurić, u staroj „braskoj kući“ je Ivan Valenta bija prvi ravnatelj. Skula se selila od kuće do kuće, i bila je strogo muška skula sve do prve mješovite šk. god,. 1893/94. u kući Duje Alfirevića-Jere. Prva prava školska zgrada je zgrađena tek 1903. na Gojači, i prilično suvremena za ona doba. Prva četri razreda, i administrativni prostori. Viši razredi su opet bili po kućan ... sve do II. svitskoga rata. Onda je 1953. godine počela radit osnovna skula za Gomilicu i Sućurac, niži razredi u staroj školi na Gojači, a viši razredi u Đardinu. Prva upraviteljica osmoljetke je bila Ružica Luketin, a posli nje je bija Spasoje Antičević. Nova novcata zgrada je otvorena one godine kad san se ja rodija, i dobila je ime po Silvestru Batini, a čast da bude prvi diretur u novoj zgradi dobija je Nenad Nenadić. Njega su naslijedili direktori Špiro Milevčić, Roko Rudež i Ante Luketin. Godine 1990. u jeku demokratskih promjena, Sućurac je proslavija 1140. obljetnicu spomena prasela Putalj i 600 obljetnicu današnjeg mjesta na obali, te je škola dobila novo ime „Knez Mislav“ po hrvatskom vladaru začetniku hrvatske državnosti i obnovitelju povijesne crkve Svetog Jurja na Putalju 839 godine. Čast prvog ravnatelja pučke skule Republici Hrvatskoj dobija je dugogodišnji nastavnik povijesti u školi - Ivo Plepel. Današnja ravnateljica je Ines Visković. Škola je u novije vrime požnjela mnoga priznanja, među njima je da je proglašena Eko-školom ... ¸ nacrta: Nikola Listeš ... oživljene su i razne sportske i malo manje sportske aktivnosti, izašlo je u papirnatom izdanju šest brojeva školskog lista „Mašopis“, koji je gotovo redovito predstavljao našu županiju na državnim natjecanjima, da bi se u novije vrijeme i škola, tj. profešuri zajedno sa učenicima, prišaltali na najnoviji val informatizacije/internetizacije. Pa se sad lako more dogodit da koji od ovi sa slike mora doma oca oli mater učit nekin osnovnin stvarima. Nije baš zgodno za roditeljskki autoritet, ali ko in je kriv ča su do sad živili u pečini Koliko se tome pristupa studiozno, kazuje i podatak da je u natjecanju za najbolje web-stranice osnovnih škola, izrađenih CMS sustavom, osvojena i nagrada I „Mašopis“ u „papirnatom“ obliku je postao povijest, jer ga sada direktno, u elektronskom obliku, uređuju sami učenici uz diskretnu pažnju profešuri. Dosta o povijesti, okrenimo se budućnosti, ka i mali učenici „Kneza Mislava“, među kojima bi, najesen, tribala bit i moja Vinka. Koji će to bit osjećaj kad joj buden iša na roditeljski sastanak ... kad i službeno stupin u školu ka roditelj, i vidin ovo na zidu, nacrta: Nikola Listeš ... pa se sitin našega Nikole Listeša, kad je crta oti znak, pa se sitin našega zajedničkoga rada na prvin brojevima lista. Naravno, nisan ga ja pisa, pisala su ga dica, moje je bilo da po Nikolinin uputan to tehnički odradin. Nisan se ošerva, jesu li pripiturali, ali pari mi se da su još nazad par godin na prvome katu krajnji zapadni i istočni zid bili naslikani sa slikan koje smo mi osmaši, daleke 1977. godine, pinelavali, po uputan ondašnjega profešura od likovnoga, Jurice Kezića. Ej, sedandesetisedme ... ajme, kad se sitin da mi se onda Zakonita još nije ni bila rodila ... ajde, ajde, boje mi je poć nanit, oli stavit kapu, ko zna di će me u ovu sitnu uru sićanja odvest. Zakonita je došla taman sa posla, nji dvi su išle u krpe. Vinka upravo dovršaje jednu od svojih nebrojenih viroza, koje ću, nadan se, zaboravit kad izvadi angine (mandule, krajnike, za sjevernjake) Vrime je za poć nanit ... i da znate da nisan iz prsta iščiča ove brojke i podatke, malo san poćirija na sucurac.info Mi se i dalje vridno spremamo, i fizički ... ... a bome i psihički, za veliku prekretnicu dosad skroz bezbrižnome ditinjstvu ... za prve obaveze ... ocjene, smij i plač. Stojte mi dobro i zdravi bili ... kako bi reka Žuti ... moji lipi i deboto šesni Sućurani. I ostali, naravno |