Moga bi van sad do sutra nabrajat zašto mi se ono ka baš nije dalo ništa zapisat ...ni slikavat.
Nije da se nisan nigdi maka, ali mi ka svejedno nije bija gušt. Vinka je tek u petak krenila u vrtlič, otresla je svoju dozu antibiotika i kapi za nos, sad je (kucan o drvo!) orna i željna pogotovo druženja sa drugon dicon.
No, krenimo ispočetka, priča počinje lagano još prošloga vikenda. Kako je Zlato mamino friško sašlo sa broda, još je željan Hajduka, jerbo ga je daleko u dijaspori, dokle je baca kamenčiće u Panamski kanal, idealizira, i nije jema prilike vidit sve ča smo mi vidili.
Ipak, Hajduk nije samo vatromet i petavanje rogi „onima gori“ ...
... Hajduk nije samo mavanje zastavan i vikanje dokle se god ne izgubi dobar glas ...
... i neka bi mi svi volili, neka ga podržaje i staro i mlado, i muško i žensko, i mulci i tete u najboljin godinan ...
... to ipak nije dosta  
Balun bi tribalo i znat igrat. I znat potizat konce sa klupe. I znat balansirat među paragrafima i logistikon, gori na prvome katu Poljuda.
Ni u snu nisan moga zamislit da će se obistinit ono ča san čuja na slavljeničku utakmicu kontra Slavije: Najgori igrači u sto godin, najgori trener u sto godin i najgora uprava u sto godin.
Eto vidite koliko me je to šokiralo, kad mi je tribala nedilja dan da ovo sve napišen ...
Ali neka, pomalo, vrime če sve izličit, makar mora čekat onega Njemca ča sakrije stvari po kući.
Doša je novi vikend, ka tovar naučan na batine, i ja san pokuša gledat Hajduka, na televiziju, u Varaždinu. Odusta san posli prvoga poluvrimena. Ne mogu ovo gledat, ubijte me, ali ne mogu. Mislija san da su turske sapunice najgore metastazirano zlo na našin televizijan, ali u subotu uvečer, iza osan uri uvečer ... uvjerija san se da i od gorega jema gore. Amen. Neću, ber niko vrime, ni slova o njima ...
Već san reka da je Vinka jedva dočekala vrtlič, a i pozvani smo danas kod Marula na rođendan.
Je da oni stoju u zgradi, pače u neboderu, ali još uvik nisu satarene sve zelene površine po gradu ... pa se dica mogu malo i izać vanka igrat ...
Osin toga, glede i unatoč, ovo je bila jedna od ritki prilika da Zakonita i ja moremo prošetat priko grada, sest na Rivu i popit kafu. I otvorit sladolednu sezonu ... Za ne falit, fotoaparat mi je osta u malome bilome Mađaru kosih očiju, a bilo je, virujte mi, svega za vidit.
Kako je ovo niko prilazno vrime, moglo se vidit svita u svin odjevnin kombinacijan, od dugi jaket i dugi rukavi do majica na špaline.
Lipoga svita, fala na pitanju, nije falilo, a Zakonita i ja smo se nagledali svi mogući i nemogući modni kombinacij i stilov oblačenja, ono ča bi nan se oboma svidilo i ono ča bi obuka, možda, samo na maškare.
Vrime o rođendana je proletilo za sekund, tribalo se vratit nazad, samo ča nan se povećalo brojno stanje.
Dunkve, pridružila nan se i poznata obožavateljica Bobisovih „bobića“ ... glavon i očalima, @elyca.
Nakon kratkoga đira Rivon i brzinskoga obalaska sajma o libri u Dioklecijanovin podrumima, došli smo na misto događaja.
Vinka je, neka se dobro zabavljala sa ekipon, jedva dočekala ....
... a milošću domaćice ovjekovječili smo i jednu od ritki prilika kad smo zajedno a da nismo u kući.
Ipak nije sve tako crno! 
Kako otrcano i passe ... ali sve ča je lipo kratko traje. Roditelji su počeli polako skupljati svoju dječicu ...
... a i mi smo polako morali odjedrit put Zapadni Kaštili. Do nekoga drugoga ugodnoga druženja ...
Zdravi i veseli bili! 
|
