Kako je sve počelo...

petak , 28.10.2005.

Prije nego sam otvorila svoj blog, mjesecima sam znala čitati tuđe blogove i zabavljati se. Uopće mi ne bi palo na pamet otvoriti svoj blog, da me moja kćer nije zagnjavila. Napisala sam prvi post, nešto o najljepšoj slici na svijetu, djeci u pidžamama, kad eto ti ga komentar. Nitko drugi do Zeko zna:))

Komentar je bio i više nego pozitivan, ohrabrujući. Otišla sam i ja do njegovog bloga i pregledala ga cijelog. Blog, ne njega;)) Naučila sam svašta tamo, zahvaljujući onim njegovim anketama. Tamo sam pročitala i kako se pišu postovi i da se na komentare može i odogovarati. Ja, tuka, sam mislila da se to nekako ne smije i mojoj sreći nije bilo kraja kad sam vidjela da je to čak i poželjno :)))

Napisala sam par postova, dobila još pozitivnih komentara i odlučila da je s tim blogom dosta. Zgodno je, zabavno, ali to bi bilo to..

Nekako sam Zeko znaa doživljavala kao mentora i otišla sam do njega da mu zahvalim. A tamo na njegovom blogu, u boxu sastrane, da svi vide izdaleka pisalo je :

Malo je reći da sam narasla do 2 metra i isprsila se za još 2 broja, najmanje 2 :))) Malo me uhvatila trema od toga "šta sad da pišem i hoće li i to biti dobro", ali sam pisala pa šta bude, bude.

Prošlo je tako još neko vrijeme. malo me to s blogom popustilo i pomišljala sam opet da bi to bilo to. Kad evo opet Zeke da me zezne. Stavio me na svom blogu na Hall of Fame. Al ne ovaj sadašnji, sa puno njih. Onda je moje ime bilo među samo 4 (četiri) blogera. Ajme meni, pravila sam se važna čak i pred onima što pojma nemaju i ko je Zeko i ko je Trill i šta je to taj "glog" i o čemu uopće pričam :)))

Podrška je važna u svemu i svima. Imala sam podršku svog muža, kojemu su riječi od početka bile: " Vidjet ćeš, samo čekam kad će netko pametan skužiti koliko si ti dobra i sjetiti se da ti može platiti za neke novine ili portal. Ljudima treba malo vremena, ali to je neminovno " :)))

Uglavnom, Huluvu me nagovorila, Zeko zna naučio svemu šta znam,Zlatni prstići uredili blog....a šta ja radim, kad su većinu toga drugi napravili?

Paaaa...samo pišem, ovako bez veze, tu i tamo :)))))

E sad...ne volim one postove gdje je pitanje na kraju, ali neću znati, a da ne pitam :)) Kako ste vi došli na blog? Sjećate se prvog komentara? Jel ima i kod vas neki "krivac" ili "krivci" za blog?

A jesam radoznala :))))

Neophodne nepotrebne stvari...

srijeda , 26.10.2005.

Sjedimo jedno popodne svi u dnevnoj sobi, moji gledaju tv, ja listam neki katalog. Na nešto zanimljivo sam naišla i prekidam tišinu:

- E, jel imam ja podočnjake?

Tri glave se zagledaju u mene i svi tri odgovaraju:

- Ne!
- Nemaš!
- Ne!

Namrštim se na to, djeca se vratila TVu, samo Arthur još uvijek odgovara na moja pitanja:

- Dobro, nemam sada...a jel inače imam?
- Ma ni inače nemaš.
- K vragu...
- Kad ne spavaš budeš samo blijeda, al podočnjake nemaš...
- A vrit i podočnjaci...
- Ček, a zašto želiš imati podočnjake?
- Ma tu u katalogu sam našla na akciji izvrstan gel protiv podočnjaka...lijepa je flašica i cijena je više nego povoljna...al nekako mi nema smisla to kupovati kad nemam te glupe podočnjake...šta mogu kad sam racionalna...

Bez obzira šta je to mom Arthuru bilo ubitačno smiješno, obično sam stvarno racionalna s novcem i ne kupujem onako, bez veze. Ali, tu i tamo si zaželim kupiti nešto što mi skoro pa ne treba. Onako, nešto što me veseli, a nema baš neku funkcionalnu vrijednost.

Osim toga svi tu i tamo kupe nešto glupo, nešto što im je neophodno i potpuno nepotrebno...

Doduše, gel protiv podočnjaka mi trenutno ne treba, al kakve sam sreće....dobit ću podočnjake baš kad ta fenomenalna "akcija" prođe ;)))

Pušenje...

ponedjeljak , 24.10.2005.

Prvu cigaretu sam zapalila u 1. razredu. Osnovne škole.
Moja susjeda Ljiljana i ja smo se sakrile u jednom štandu na Dolcu, i zapalile. Da zapalile, bile smo premale čak i za upaliti šibice. Nismo ni to još znale. Ljiljana je uspjela i taman da ćemo zadimiti, kad evo ti moje bake Pepe pored nas.
Trčakarale smo pored nje i žicale ju da nas ne tuži roditeljima, ali uzalud. Za Ljiljanu se ne sjećam, al mene je tužila.
Moji su bili strašno ozbiljni ili su se pravili takvi, a jedno od pitanja je bilo i koju vrsta cigareta smo pušile. Rekla sam da one šta imaju nacrtan "beležnik". Tek nakon dosta vremena ispostavilo se da su to bile neke "LD" cigarete s nacrtanim velikim upitnikom. Šta je "beležnik" i jel ta riječ postoji ni dan danas nisam baš sigurna :))

Sljedeću sam zapalila u 1. razredu. Srednje škole.
Nisam bila baš povodljiva, nego mi se htjelo biti odrasla. A u mojim 15godišnjim mislima cigareta i "odraslost" je bilo nekako povezano. Sakrila sam se u kupanu na katu, otvorila vrata od tavana (zbog dima) i vježbala pred ogledalom. Kako izgledam s cigaretom mi je bilo jako bitno. Zbog toga ogledalo ;))
Nije mi baš bilo fino. Vrtelo mi se u glavi i bilo mi je mučno, ali na žalost znam biti uporna i tamo gdje ne treba i ubrzo sam propušila i popravo.

Nisam nikada puno pušila. To me tješi i samoopravdava. Imam jednu kutiju obično dva dana i biram one light cigarete. Nisam nikada ni pokušavala prestati s pušenjem. Ustvari jesam, svaki put kad bi bila trudna i to istog časa kad bi saznala da imam bebu, ali čim bi beba poodrasla opet bi se ja vratila cigaretama.
Znam da mi toga baš ne treba, bez obzira šta ne pušim puno. Ali, nikako se odlučiti i ostaviti cigarete.

A kad se odlučim...vjerujem da ću i uspjeti.

Naravno, ako opet ne upišem koju školu i opet ne krenem u taj kobni 1. razred ... kobni što se cigareta tiče :)))

Zaljubljivost....

petak , 21.10.2005.

Jedno popodne moj sin Zvonimir je pisao zadaću. Brzo je riješio matematiku, a onda je došao do sastavka za hrvatski jezik, a to nikako ne voli i uvijek bude muke s tim:

- Mama, sad moram napisati sastavak.
- Ok, znaš kako to ide. Prvo sastaviš na papir, pa pročitamo, ispravimo greške i onda u bilježnicu.
- Ahaaa, al dobili smo baš grdu temu i ne znam šta da pišem....
- A koja je tema?
- "Moja tajna"...a kako da pišem o tome, pa ja nemam tajne...
- Paaaa...recimo možeš pisati kako si zaljubljen i ta djevojčica je tvoja tajna.
- Ali ja nisam zaljubljen...
- Onda možeš pisati kako si bio zaljubljen, pa je ta djevojčica bila tvoja tajna.
- Ahaaa, a koja djevojčica?
- Ne znam to ja Zvonimir, sjeti se neke...izaberi...

Nakon toga se čulo samo šuškanje papira, šiljenje olovke, pa padanje olovke na pod, pa opet šiljenje, a sve to popračeno uz puno mučnih uzdaha "ohhh" i "aaaah"... odjednom stolica je zaružila po parketu i Zvonac je uzviknuo sam radostan.

- Znam mamaaaa! Ipak sam zaljubljen!
- Pa kako sad to?
- A lakše mi je pisati da sam zaljubljen nego da nisam.
- Ti se sad taj čas uspio zaljubiti?
- A morao sam mama. Znaš, za potrebe domaće zadaće ...

Nisam nikada bila neke zaljubljive prirode. Dugo mi treba da se zaljubim i dugo da se odljubim.
Nekad bi bilo lakše recimo zaboraviti prošlu ljubav, ako se zaljubimo u nekoga drugoga ili kad nam nedostaje nekog začina u životu ili kad je netko baš "pogodna" osoba ili...bilo bi puno zgodnih razloga za zaljubljenost.
Ali ne ide to tako.... barem ne kod mene...kod nekih ide bez problema. Kod onih zaljubljive prirode. Da li je njima lakše ili ne, ne znam...
.. znam da se ja ne bih mogla zaljubiti na silu, čak ni iz tako važnog razloga kao što je "za potrebe domaće zadaće" :))))

Kod doktorice...

srijeda , 19.10.2005.

- Dobar dan Trill, šta Vas muči?
- Paaa....ne znam baš opisati...
- Ma znate... i počela se smješkati.

Ja sam se odmah sjetila kako sam joj jednom ispričala da imam osjećaj da sam progutala mačku. Ali ne cijelu, zapela mi je negdje i sad me svojim dugom dlakom škaklja po grlu. Najvjerojatnije repom...
Doktorica je rekla da se to kraće kaže da imam suhi kašalj ;)))

- Ajde Trill, da čujem..
- Imam osjećaj da me neki veliki div s ogromnim rukama uhvatio za rebra okolo na okolo i ne pušta. I to neki nevjerojatno glupi div....
- Zašto nevjerojatno glupi div ?
- Pa kad me već zgrabio, mogao je bar za prsa...a ne par centimetara niže....
- Hahahaha, to je Vama najvjerojatnije uklješten živac...slikat ćemo pa ćemo vidjeti...
- Aha, a ako vidimo divove ruke?
- Teško, al nikad se ne zna... :)))

U domu zdravlja se ponašam na dva potpuno suprotna načina. Ne znam jel zbog straha, respekta ili čega.....
ili zašutim i to tako jako da samo raširim oči i kimam glavom za "da" i za "ne" i ne bi klještima izvukli riječ iz mene...
ili lupetam tako jako da me poslije skoro sram šta sam sve pričala..

Moja doktorica više voli kad lupetam :)))))

Širenje interesa...

ponedjeljak , 17.10.2005.

Kolega mi je jutros poslao preko mreže neki link. Pošto sam imala posla na Netu, pitala sam ga isto preko mreže za šta je to. Na to je došao u moju sobu, do mene:

- Ma link ti je na gole slike Luke Nižetića.
- Ma da? A baš sam bila tamo na tim slikama kad sam dobila tvoju poruku...
- A znaš šta se meni dogodilo?
- Šta?
- Otvaral sam te slike i odjednom sam skužio....šta ja to radim? Šta ja to gledam? Brzo dolje s toga!!! Šta mi je došlo....
- Hahahaha i kad si to skužil?
- Pa na 7. slici.....
- Hahahhahahaha tek na 7.? Sedam si ih otvorio dok nisi skužio da gledaš slike golog muškarca?
- Pa da....Mislim da se previše družim s tobom....
- A-aaa...Nisam ti ja kriva, ja takve slike inače ne gledam.
- Ma da? A gdje si bila na Netu kad sam ti poruku poslao?
- A na golim slikama od Luke...al tek na 3. , nisam još došla do 7. Prešibao si me ...
- Ne, definitivno se previše družim s tobom..

Naravno nastavila sam ga zezati zbog gledanja golih muških slika i to 7 njih :)))

A poslije sam se zamislila...
Koliko puta radimo nešto što inače nas ne zanima, ali zanima osobe nama drage.
Ne u smislu povodljivosti, nego u smislu proširivanja sfere interesa. Nešto nama blisku osobu zanima, pa i mi pogledamo što je to što ga/ju toliko oduševljava.
Znam pogledati neki film, koji mi netko moj preporuči ili pročitati knjigu koju inače možda i ne bi...utakmicu isto tako...i blog znam čitati na preporuku...
Doduše gole ženske slike još nisam gledala zbog nekoga...

Joj, sad sam se sjetila da jesam :))))

Za Žarka...

četvrtak , 13.10.2005.

Na naslovnici piše da najmanje 24 sata neće biti moguće pisati post ili ostaviti komentar. Izvrsno! Ovo je post za moju dušu i znam da se tu nema šta puno komentirati.
A i moram ja baš u svemu naći nešto dobro... :)))

Žarko je bio moj susjed. Stanovao je samo par kuća dalje. Kad smo bili baš djeca, nismo se igrali zajedno jer je tih par kuća u to vrijeme bila velika daljina. Kasnije se ta razlika smanjivala kako smo mi bili veći i kako smo odrastali.

U vrijeme prvih izlazaka često smo išli zajedno kući. Žare se često znao pozdraviti sa svojim društvom baš kad bi primjetio da se i ja spremam doma. Smijati smo se i čavrljali i obično hodali dužim putem. Prepričavali događaje i izvrsno se zabavljali. Uvijek bi mi bilo malo žao kad bi došli do moje kuće i pozdravili se... poljubili smo se čak nekoliko puta, ali to je bilo onako...dječje :)))

I u današnjim godinama je vrlo rijetko ono šta je Žarko radio s nekih 15-17. Bez obzira u kojem društvu je bio, kad bi primjetio da ja dolazim, krenuo bi mi u susret. I nekako se pravio važan samnom. :) Bez obzira poznavali me ti njegovi ili ne, govorio bi :

- Eto meni moje susjedice. Jel da da je lijepa? Nitko nema tako lijepu susjedicu kao ja...

O, i ja sam se pravila važna sa Žarkom, i te kako :))
Žarko je bio jedan od najljepših dečkiju šta sam ih ikada vidjela u životu. Onako lijep, kao s onih slika, šta ih Pegy i ja volimo :))
Znale su mi doći prijateljice iz drugih gradova i čim sam ih upoznala sa Žarkom, znale su mi šaptati:

- Fijuuuu, a jesu li svi dečki tako jako zgodni u tvom Gradu kao Žarko?

To je bilo i doba masovnih odlazaka na koncerte u Zagreb. Često se našao baš pored mene kad sam bila skroz naprijed na štangi i svojim tijelom me nekako zagradio da me nebi naguravali. Pazio je na svoju susjedicu :)

Odrasli smo i Žarko se nekako bacio u posao s lokalnim mafijašem. Maznuo mu neke novce i da ga ovaj ne uhvati, zbrisao s tim novcima u Njemačku. Tamo mu je krenulo dobro, vratio se ubrzo s nekim ludim autom i vjerojatno s novcima za tog mafijaša. Ostao je u Njemačkoj, oženio se i viđala sam ga jako rijetko. Znao me tu i tamo pozdraviti preko mog brata, kad bi se negdje sreli.

Zadnjih par dana sam jako tužna i češće mislim na njega. Javili su mi da je Žarko umro. Tamo gore, u Njemačkoj. Nije poginuo i nije bio bolestan. Za vrijeme ručka klonula mu samo glava...kao u pjesmi. Srce. Zdravo je živio, zdravo se hranio i umro s 40 godina.

E moj Žarko...susjed moj...

Možda mi bude lakše kad sam sve ovo napisala. Kad sam iskoristila svoj blog kao ispušni ventil. Ne znam, postoji samo jedan način da to vidim...da kliknem na Objavi post. Jako mi je teško, popravo jako, pa klikam....

Ljubomora...

ponedjeljak , 10.10.2005.

Rijetko čitam novine, crnu kroniku još rjeđe, ali ovih dana me zabavilo nešto baš iz crne kronike.

U mom Zagorju baka od 71 godinu je istukla nekim štapom baku od 75 godina zbog ljubomore. Ta od 71 je sumnjala da ju njen muž Štefek vara s bakom od 75 i kad je navečer njen deda izašao iz kuće došuljala se do svoje kume i čekala u grmlju. Njen muž nije stigao, ali je baš u taj tren ta od 75 izašla iz svoje kućice i u mrak počela šaptati :
- Štefek, di si? Štefek, si ti?
Kad je to baka od 71 čula, zgrabila je neki štap i udri po baki od 75. Na sreću u blizini su bili ljudi pa su zaustavili pomahnitalu bakicu. Rekla je da je to sve kriv njen Štef i da su te batine njega čekale, ali eto...

Šta su ti zagorke...dobro nisu ni zagorci loši, kad deda od 78 godina šuška po susjedstvu.. ;), ali sve me to osim smijeha, potaklo i na razmišljanje o ljubomori.

Skoro uopće nisam ljubomorna. Ne mogu reći da mi je potpuno stran taj ružan osjećaj, ali u principu nisam. Za mene su moji muški prijatelji bespolni, pa pretpostavljam da su i njemu prijateljice baš prijateljice. A zašto se ne bi družili i s osobama suprotnog spola, kad u tome nema nikakvih primisli niti ničeg lošeg...
Ne znam, možda ljubomora ima veze sa načinom razmišljanja ili sa samopuzdanjem ili sa posesivnošću ili možda s godinama...

Tko zna možda ću i ja jednog dana sa 71-om godinom biti ljubomorna, ipak sam ja zagorka, a one kad su ljubomorne.... postanu opasne i uzimaju štap u svoje ruke ;)))

Kad ne voliš, ne voliš, al kad voliš....

četvrtak , 06.10.2005.

Prije par godina nazvala me moja prijateljica/kuma Dada sva uzrujana i odmah mi se počela jadati na telefon:

- Znaš šta mi se dogodilo? Nazvala me ona glupa Ta i Ta da dođem k njoj na trešnju !
- Da ? I?
- Ma šta i? Ko da ja imam vremena za nju i njenu trešnju. Daj si to zamisli. Glupača. Tek sam došla doma. Znaš koliko imam posla. Lako njoj. Po cijele dane je doma. A ja moram i skuhati za sutra i veš i suđe...sad ona mene gnjavi s glupom trešnjom!
- Stvarno je bezobrazna... - rekla sam to sa smjehom u glasu, ali Dada to nije ni čula od ljutnje.
- Pa je! I znaš šta još? Rekla je nek si i vrećicu donesem da si i za doma naberem trešanja. Ko da sam ja i moji doma željni njenih trešnji. Koliko nam se hoće, toliko kupimo i mir!
- Čuj, Dado...a da ja tebe nešto pitam?
- Pitaj.
- A da sam umjesto nje te ja pozvala da dođeš na trešnju? Šta bi rekla?
- IDEM ! Znaš kako mi svi volimo trešnje...

Pukle smo u smijeh oba dvije i zaključile da je ona dobra stara poslovica da nije bitno šta ti tko kaže, nego tko ti to kaže potpuno istinita.
Ili šta bi ja rekla...
Kad nekoga ne voliš, može ti se popesti na glavu i nećeš ga voljeti..
a kad nekoga voliš, može ti se popesti na glavu i voljet ćeš ga :)))

Tehnika....

ponedjeljak , 03.10.2005.

U nekih mjesec dana doma smo se ponovili s tehnikom. Kupili smo novi TV, DVD i satelitsku. Stvarno volim tehniku i veseli me kad otkrijem šta sve može, ali ovo mi je sve došlo nekako na hrpi i nikako to svladati.
Stolić je put daljinskih upravljača i za početak treba skužiti koji je od čega. Od TVa je jedini sivi, tako da tu nemam problema, a ona druga dva su crna i znam koji je od čega kad kliknem na paljenje i vidim gdje blinkaju slova i brojke.

TV sam relativno brzo svladala, najviše mi treba. Jedino mi predstavlja problem ona slika u slici, ima mogućnost 16 slikica odjednom na ekranu. Za sada znam staviti jednu sliku u slici i to kad stisnem nešto slučajno na daljinskom. Maknem to tako da ugasim cijeli TV i čekam da slika bude normalna.

Moje poznavanje DVD uređaja se najbolje može opisati mojim rječima prijatelju: " Kupili smo DVD, al ne onaj u kompu, to imamo odavno, nego onaj DVD...onaj šta stoji pored TVa odmah ispod Videa". Naravno da ta rečenica opisuje sve performanse dotičnog uređaja, barem šta se mene tiče.

Satelitsku već znam upaliti i dolazim do nekog programa na način da stisnem neke od onih gumbića od 1-9. Vidjela sam da moji doma ulaze i u neke menije pune nekih opcija, al to je za mene još prerano.

Šta se tiče satelitske jedan dan je moj muž, Arthur izjavio:

- Čuj, stavit ću šifru na satelitsku.
- A zašto?
- Zbog pornića....
- A zašto ja ne smijem gledati porniće?
- Hahahaha, ma ne tiii..... za djecu bi to služilo.
- A ne može, ja sam protiv tih šifri. Prvo, ne sviđa mi se da igdje imamo šifre ili zaključavanja. Tek ono što je zabranjeno i nedostupno bude primamljivo. A drugo, ta bi šifra samo za mene vredila.
- Kako to misliš?
- Pa jedino ja od svih vas ne znam ni doći do mjesta gdje se šifra upisuje...

Ostalo je na tome. Valjda. Tempo kojim savladavam satelitsku će mi dopustiti kroz koji tjedan da dođem možda do MTVa, a do pornića ili šifre za porniće ću stići tek za koji mjesec.
Ako mi djeca prije toga ne pokažu gdje je to.... ;)