Jedno popodne moj sin Zvonimir je pisao zadaću. Brzo je riješio matematiku, a onda je došao do sastavka za hrvatski jezik, a to nikako ne voli i uvijek bude muke s tim:
- Mama, sad moram napisati sastavak.
- Ok, znaš kako to ide. Prvo sastaviš na papir, pa pročitamo, ispravimo greške i onda u bilježnicu.
- Ahaaa, al dobili smo baš grdu temu i ne znam šta da pišem....
- A koja je tema?
- "Moja tajna"...a kako da pišem o tome, pa ja nemam tajne...
- Paaaa...recimo možeš pisati kako si zaljubljen i ta djevojčica je tvoja tajna.
- Ali ja nisam zaljubljen...
- Onda možeš pisati kako si bio zaljubljen, pa je ta djevojčica bila tvoja tajna.
- Ahaaa, a koja djevojčica?
- Ne znam to ja Zvonimir, sjeti se neke...izaberi...
Nakon toga se čulo samo šuškanje papira, šiljenje olovke, pa padanje olovke na pod, pa opet šiljenje, a sve to popračeno uz puno mučnih uzdaha "ohhh" i "aaaah"... odjednom stolica je zaružila po parketu i Zvonac je uzviknuo sam radostan.
- Znam mamaaaa! Ipak sam zaljubljen!
- Pa kako sad to?
- A lakše mi je pisati da sam zaljubljen nego da nisam.
- Ti se sad taj čas uspio zaljubiti?
- A morao sam mama. Znaš, za potrebe domaće zadaće ...
Nisam nikada bila neke zaljubljive prirode. Dugo mi treba da se zaljubim i dugo da se odljubim.
Nekad bi bilo lakše recimo zaboraviti prošlu ljubav, ako se zaljubimo u nekoga drugoga ili kad nam nedostaje nekog začina u životu ili kad je netko baš "pogodna" osoba ili...bilo bi puno zgodnih razloga za zaljubljenost.
Ali ne ide to tako.... barem ne kod mene...kod nekih ide bez problema. Kod onih zaljubljive prirode. Da li je njima lakše ili ne, ne znam...
.. znam da se ja ne bih mogla zaljubiti na silu, čak ni iz tako važnog razloga kao što je "za potrebe domaće zadaće" :))))
Post je objavljen 21.10.2005. u 11:11 sati.