Metafora starih cipela

Ne znam kako je kod vas, ali kod mene je to ovako nekako.
"To" se odnosi na cipele. Stare, razgažene, udobne cipele. Takve volim. Ne nove, krute, bezosobne. Volim kad imaju oblik moje noge, kad su mi "ko šlape", kad gotovo i ne znam da ih imam na nogama, kad znam da su moje i ne mogu ih zamijeniti s tuđima. U štiklicama u kakvima gazi ženski rod današnjice ne bi me mogli zateći ni mrtvu, polegnutu, a kamo li živu i uspravnu. Priznajem da mi malo morbidno izgledaju njihove jadne iskrivljene nožice dok nabadaju po pločniku ili što je još gore onim kockama među koje centimetar petice tako lako upadne. Jadne ženice izgledaju mi poput onih sirotica iz stare Kine kojima su od malih nogu podvezivali stopala kako bi im samo palac ostao štrčati, tako da su zapravo postale bogalji - jer je muškarcima bilo baš divno takvo obogaljeno stopalo, a i praktično što žene nisu zapravo mogle uopće hodati pa im nisu mogle zbrisati. Naravno da su muškarci i danas razlog zašto žene nose te neudobne štiklice, i to SVOJEVOLJNO, za razliku od milijardu obogaljenih Kineskinja iz kineske povijesti, u kojima im se kičma raspada i noge luđački bole samo zato da bi muškarcima bili lijepi i zavodljivi njihovi nožni listovi. No to je ipak jedna druga priča kakve više ne pričam ovdje. Osim kad me na tren zanese

Poanta ovog trabunjanja prije gableca je samo u tome da se nikako ne mogu riješiti starih, udobnih cipela dok mi se doslovno ne raspadnu, razderu ili rasparaju. Recimo, ove moje čizmice koje trenutno nosim na posao su toliko stare i oguljene da ih u uredu skidam i oblačim neke šarene natikačice, onako cartlih i oku ugodne, udobne kolko-tolko, ali meni, ne toliko drage. Došlo doba da ih zaista zamijenim novima. ZAISTA. I iako radim u centru grada i prolazim pored svih dućana u kojima ima bezbroj čizama, nekih gotovo identičnih ovima koje volim, i mom novčaniku sasvim pristupačnih, dakle bez i jednog pravog razloga da ih NE kupim, ja još uvijek navlačim ove stare, udobne, moje. I ne mogu ih baciti. I ne mogu se s njima rastati.

A onda, kako kod mene ništa nije pojedinačno i nepovezano s mnogo drugih stvari, u glavi i izvan nje, palo mi je na pamet, kako je odnos do starih cipela zapravo vrlo sličan odnosu prema vezama. Kad se veze ofucaju, izližu, izgrebu, kad im popucaju šavovi, kad izblijede, kad im vire končići, kad im se zguli sjaj, kad im "ceste" pojedu "pete", kad čim ih pogledamo vidimo da su gotove, GOTOVE i da je vrijeme da se od njih oprostimo, mi se IPAK još uvijek za njih držimo, ignoriramo sve gore navedeno jer su nam poznate, jer nam je u njima UDOBNO, toplo, jer nas ne žuljaju, jer ih poznajemo "u dušu". I onda nastaje paradoks u kojem sve ono što je RAZLOG da izađemo iz te veze, zapravo je ISTOVREMENO i RAZLOG da u njoj ostanemo. Baš kao sa starim cipelama. Fascinantno, zar ne?
(Fotka: Pam O'Conell).