Suncokreta2

Stvarno je dobro, iako ne znam zašto, imat prijateljicu koja će vam zabranit da se ponižavate, blamirate i pravite tešku budalu od sebe.
Ta vam priateljica otvori oči, ustvari, kaže vam ono šta i vi sami vidite, ali vam je nekako lakše ne virovati da je to tako.
Recimo, napravili ste budalu od sebe već nekoliko puta, i dobro znate da pravite budalu od sebe.
Niste inaće takva budala, pogotovo ako se ne radi o vama.
I sad kad ste već napravili toliku budalu od sebe i kad čvrsto odlučite da nećete se više blamirat, proradi u vama onaj samoubilački nagod.
Pa se mislite ma idem se još jednom ponizit, neš ti. Idem još jednom sebi pljunut u facu, možda ta i ta osoba iz tog i tog razloga ne može napraviti to i to.
Možda je spriječena, možda joj se nešto dogodilo, možda silno želi a ne može, možda...
Ma daj, koga ti zajebaješ. Samu sebe, ti si luda.
E onda nazovem tu svoju prijateljicu, kao da mi potvrdi tu moju predpostavku...
Da je možda taj i taj spriječen nekom višom silom.
Umrla mu baba
Ispa mu je zub
Nem kuna (to je loša varijanta al ajde)
nešto nije u redu sa telefonskim i svim ostalim linijama
napadao je snig pa je odvojen od ostatka svita
prešla mu je crna mačka preko puta
ima gripu, duuugu gripu, zbog koje ne može ni trepavicama maknut
izgubija je glas i ruke mu trnu
al on pokušava svim silama doć do mene.
Savladava preprke i probit će se do cilja, jednoga dana. Taman to i u proliće bilo, ma ajde dobro može i lito.
Toleriram do lita, ni dana posli!!!
E tako nek zna. Ni dana posli lita!!!
Normalno da će se on pojavit prije lita, jer skužija je da smo na istoj valnoj dužini.
Skužija je da sam ja ne procjenjivo blago.
Blago mu se, kako je samo sretan šta je na mene naletija.
A sasvim slučajno.
Sudbina.
To je sudbina.
Suđeni smo jedno drugom!
I on to zna, ali ima prepreke koje mora savladat.
Da ga ipak nazovem!
Zašto mu nebi pomogla kad mu je toliko, bidnome teško.
On se trudi, znam, pokušava svim silama doć do mene.
Ma nazvat ću ga.
Šta ima veze, ako ne ispadne kako sam mislila, neš ti.
Još samo jedna blamaža, u nizu...
Ionako me ne zna. Ne zna točno ko sam ja...
Ok nazvat ću ga.
Ali samo još da mi prija potvrdi da je sve ovo sigurno tako.
Da je 100% istina da on ide prema meni.
Znam da oće, znam da će mi reć da je tako. Jeli tako da je ???
Prija: ti si luda!!! Totalno luda!!!
Koji ti je. kako se to glupo ponašaš.
Ne mogu virovat da uopće više o tome razmišljaš.
Ja: ali...
Prija: nema ali
Da ti nije palo na pamet. Ajde reci šta si mi rekla prošlog lita kad sam ti pričala o...
Ajde reci, jeli se sičaš šta si mi govorila. Da neko sa strane vidi sve jasnije, jeli tako?
Da živim u zabludi i u nekom imaginarnom svijetu.
Da on mene nije uopće zaslužija
Da mi nije do kolina
Da ionako ne znam ko je on
Da sam ga izmislila
Kreirala u osobu kakvu bi ja tila
A da je on takva osoba bili se ne javilja Ili bi proša i kroz snig, i kraj crne mačke i popija aspirin c da pobidi gripu, i spojija žice i nabavija kune, aaa
Bili...
Ja: a baba, šta ako mu je baba umrla?
Šta ako je običaj u tim krajevimada se ni sa kim ne komunicira misec dana, aaaa?
Šta onda?
Bili onda povukla sve ovo šta si rekla.
A šta ako se pojavi u proliće ili najkasnije do prvog dana lita. Ne toleriram ništa iza tog datuma.
Vidiš da sam čvrstog karaktera, odredila sam granice i ne idem priko njih?
E šta onda?
Nemaš mi ništa za reć?
Prija; znaš šta, samo priko mene mrtve.
Eto to si mi rekla ovo lito, i evo sad ja to tebi isto govorim.
Samo priko mene mrtve!!!!

Možda će vas ovaj post iznenadit, jer svi vi koji ovdje čirnete navikli ste da Suncokreta piše nekakve gluposti. Meni i nisu sve baš gluposti, ali ja te neke svoje probleme ili okupacije obično upakiram u neku smišnu priču. Ili se bar potrudim da tako zvuči.
E ovaj put neće biti tako.
Još sam pod dojmom večerašnje predstave u Splitskom HNK.
Kako to već, često, u mom životu biva zbog nedostatka vremena (čitaj ljenosti ili nečeg tome sličnog) propustim puno lipih stvari i događaja, koje ni u kom slučaju nisam trebala propustit.
Poznavajući samu sebe odlučila sam se na varijantu "prisila".
Pa sam eto, ove sezone uzela jednu od predplata u HNK.
To je, možda, bio jedini pravi način da ne propustim nešto, što bi sigurno propustila.
Pa tako i prošloga ljeta , 53. Splitsko ljeto, i ovu predivnu dramu.
Dakle tema ovog mog posta je već najvljena u samome naslovu.

Redatelj: Goran Golovko
Dramaturginja:Olja Lozica
Scenograf:Ozren Bakotić
Skladateljica:Nela Bujas-Luketić
Glumci:Ratko Glavina,Nives Ivanković, Jasmina Žiljak,Lana Barić,Ksenija Prohaska, Vicko Bilandžić,Robert Kurbaša. Snježana Sinovčić-Šiškov, Čedo Martinić , Nikola Ivošević, Nenad Srdelić, Ilija Zovko; Silvana Stanić, Buga Jeričević, Klara Perica, Frane Šubašić, Nora Vuić,Klara Petrinović, Antiša Filimonović i Renato Vidaković.

Namjerno sam navela imena svih glumaca jer je svaka uloga u ovoj prestavi ,savršeno, bila jednako važna da bi ova drama ispala onakva kakva je.
A meni je bila savršena.
Sadržaj drame vam neću prepričavat, samo vam mogu reć da sam se pošteno isplakala. I da sam poznatima , koje sam srela nakon prestave, vidila da su oči jednako crvene od suza.
Radnja se događa u starome Splitu, pa već sam ta činjenica nekako čini toplo oko srca, kad čujete riči i pojmove koji već odavno nisu prisutni u našem svakodnevnom govoru.
Sve se u drami vrti oko ljubavi, normalno, a oko čega bi drugog.
I to sretnih i nesretnih. Sve je opet prožeto baladičnim humorom, šta meni osobno još više potencira neku tugu, pa plačem i smijući se. Kroz cilu dramu se provlaći pitanje, bar sam ga ja sebi cilo vrime postavljala, da li je velika ljubav , nužno, sreća . I da li te i malo manja ljubavi, ali ipak ljubavi, mogu više usrećit.
Triba li slušat šta ti se govori i sugerura (doduše radnja se zbiva u neko patrijahalnije doba, ali nismo se mi puno makli od tih vrimena) ili triba učinit po svom.
Doduše ova drama je svojevrstan sažetak 43 priče iz ciloga Libra.
Šta me navodi na sljedeći korak.
Sutra odlazim u knjižnicu i vračam posuđene knjige, minjam ih za samo jednu.
Libar Marka Uvodića Splićanina.
Znam bit će još suza.
Bit će još pitanja.
Ali ko more zaozbij znat ča smo na ovome svitu?

KATEGORIJA: SVAKAKO POGLEDAJTE ILI PROČITAJTE

Uspila sam doć do ove pismice:



--------------------------------------------------------------------------------

BRAĆU NE DONOSE RODE
Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata
Pitao je u dućanu
Gde prodaju suvu hranu
I kupus iz Srema
Al' rekli su mu nema
Tražio je u Banatu
I u jednom internatu
Obišao Crnu Goru
Ronio po plavom moru
Posetio one vode
Što somove proizvode
Gde se šaran sprema
Al' rekli su mu nema
Onda jednog lepog dana
Dođe mama nasmejana
Pravo iz porodilišta
Kao da to nije ništa
I reče sa vrata
Donosim ti brata
A tata
A tata zborit ode
Dosta je bilo bajke
Braću ne donose rode
Već ih rađaju majke

I kakve je emocija izazvala ova pismica uvama???

Ovo šta ću sad napisat glupo je i da gluplje ne može bit.
Kako, ustvari, ne želim pisat o tisućama stvari koje me brinu, okupiraju i navode na detaljnu analizu.
Preostaje mi samo da pišem o jednoj gluposti.
Glupim stihovima neke pisme koja mi se stalno mota po glavi.
Pjevušim je bez prestanka , a nisam ni svjesna kad i kako sam je uspila memorirat i trajno podhranit u svoju podsvjet.
Pisma ide ovako nekako:

Javi se, ponekad me nazovi
da me voliš sto put mi ponovi...
javi se, ma daj me iznenadi
ti znaš kako se to radi...

Zna li iko ko tu pismu piva?
Može li mi iko reć di i kad sam je ja uspila čut
i zapamtit...
I na kraju najbitnije , zna li iko osobu kojoj ja ove stihove posvečujem.
Ako zna, hitno joj javite, da mi se javi, nazove i iznenadi, jer ta osoba zna (tribala bi znat) kako se to radi...
Ne smite toj osobi reć, da sam vam ja rekla da mi se javi, nazove i iznenadi, jer onda mi to i neće bit baš neko iznenađenje.
Najbolje bi bilo da... a ne , ne mogu više od ovoga reć jer...
E da, još nešto o čemu mogu pisat. Idem u zubara.
Imam osječaj da će me bolit, jako će me bolit...
A ja to nebi tila...
@brode- znaš da sam baš puno razmišljala o onom tvom postu.
I mogu ti reć da je razum skroz bezobrazan, jer nas tira da ne radimo ono šta bi tili....

Kao što se vidi iz priloženog, ja sam jedno nadasve razumno biće, koj napravi selekciju prije nego šta objavi post.
Dakle sa mnom vlada razum. A kako vlada razum, ni o čemu ne mogu pisat, jer mogla bi se razotkrit. A kako to ne želim, držim sve u sebi.
A držeći sve u sebi približavam se trenutku rasprsnuća.A kad se rasprsnem, bit će mena sve strane...
A ako mene bude na sve strane, kako ću razumom kontrolirat svaki komadić mene na različitim stranama.
Straj me da me koji komadić mene ne oda, da se ne pojada nekome, pa da krene priča, suncokreta je ovakva i ovakva....
A ja ne volim da se o meni priča u lošem kontekstu.
Zato ja i jesam razumna, suzdržana, i čvrsto stojim iza onoga šta sam rekla i učinila.
Toliko čvrsto stojim, da nisam sigurna da se već za sekundu neću pomaknut i napravit nešto o čemu cilo vrime razmišljam, dok ovo pišem, ali vam o tome ne mogu pričat.
Jer ja sam jedno razborito biće i ako je kraj , kraj je.
I ne pada mi na pamet, produžavat agoniju, jel tako...
Pogotovo ako bi produžavajući agoniju prešla preko svojih riči i postupaka....
Ovo je ustvari bila samo jedna mala kriza u kojoj je osjećaj htio prevladati razum.
Ali sva sreća, ja sam , tribam li ponavljat, jedno razumno i razborito biće, koje zna kontrolirati svoje osjećaje, ma koliko god oni pogrešni ili ne pogrešni bili.
Nemojte se čudit, ovo je terapija Bolje da tučem po tastaturi nego po tipkovnici mobitela...
Iako , nakon ovog mog malog trenutka slabosti, možda bi mi bilo bolje da tućem prstima o stol ili glavom ozid

Sičam se jedn pismice iz osnovne škole, autora se ne sičam,
a ide, od prilike, ovako:

huju bura, čista žena,
poderana izgrebena,
huji , hita niz vrtače,
uz vrtače,
lakonoga sve preskaće,
i kroz granje i kroz drače
sve to jače...


Ajme šta ja volim buru, volim je, volim je, obožavam!!!
Pogotovo nakon ovoliko dana gnjiloga juga.
Ma nije samo jugo krivo za moje jadno i depresivno stanje, ali se sve nekako posložilo...
I onda, napokon dođe bura, rastjera gnjile oblake, pusti sunce da proviri i uđe u moje život i sve nekako izgleda bolje...
Iako je sve isto, ništa se nije prominilo od jučer, ni od prekjučer ni od...
Ma nije važno.
Jučerašnji dan mi je bio vrhunac jada, na poslu ništa, apsolutno ništa nisam radila, pa me je to dodatno satralo, jučer sam obavljala samo one stvari koje sam baš stvarno morala, na koje sam bila prisiljena...
Sinoć sam išla leć u 8.3o. Ne pamtim kad sam to napravila, jednostavno nisam bila u stanju funkcionirat.
Navila sam sat u 6, da skuvam ručak, koji sam tribala sinoć skuvat.
Ali ne morate mi virovat probudila sam se u 5. I kad sam čula predivno hučanje bure, cviljene , zavijanje i zvižduk ,dan mi se odma učinio predivan. Iako u 5 uri nije dan, ma nije ni u 6, al nema veze.
Tribam li govorit da sam jutros skuvala ručak, oprala suđe, obisila robu, tuširala se i kosu oprala čak. Ko prava domačica.
Tribam li napominjat da mi osmjeh ne silazi s lica, kad sam vidila da je bura pomela sve listove, vrečice i štajaznam koje sve ne smeće. Sve je lipo, urednica sabila u jedan kantun, sad još samo triba doć smetlar i pokupit. I sve će biti divno i čisto.
Sve je to bura napravila i u meni. Sve smeće je stisnula u jedan kantun, ja bi ga samo tribala baci, a meni je dala dovoljno mista da guštam i da se veselim.
Kako mi je divno dan počeo, iako na prvi pogled nije ništa drukčiji od jučer, donila sam i neke odluke.
Ustvari nisu to baš odluke, nego više planovi. Bitno mi je da imam neki cilj, e sad, kod odgovornijih i ozbiljnijoh ljudi ti ciljevi bi bili vezani uz neke ozbiljne stvari. A moji ciljevi su isključivo vezani uz užitak, mislim ovo ozbiljno i odgovorno ionako moram ispunit kad tad, ali ako nemam plan kad ću uživat, pari mi se da ništa nema smisla.
Sva mi je godišnja doba lako preživit, jer uvik ima mista za neki užitak ali ovu depresivnu zimu triba preživit a to je već problem.
I jutros mi se upalila lampica, do jutros sam očajavala jer nisam vidila smisao ovoj patnji, ali sad vidim jasnije. Pa zapuhala je bura. Vidici su se proširili.
Za dva miseca, sad će neki reć ko živ ko mrtav, a neš ti šta su to dva miseca...
Je Uskrs, i uskrsni praznicipotomcima našim, i proliće i idealmna prilika da odem na Sveto Peliško tlo. 10 dana. Ajme majko već sad uživam u tim danima. Dan će biti duži, puno duži, vrime savršeno, neće bit turista, a ja ću se konačno malo odmorit. Nisam bila na godišnjem skoro 2 godine i to mi triba, triba mi mir, kontakt sa zemljom i morem, triba mi tišina i cili dan bit u staroj robi. Dovikivat se sa susidima, pit kavicu u 3 palme, bacit tunju u more, sidit na teraci, hodat isprid kuće u piđami, otić ubrat petrusimul u vrt i popunac za ćaj i....
Ajme gušta. Neš ti još dva miseca...
60 dana...
Prava sitnica...
Bitno je da imam zašto preživit ovu zimu , a kad dođe proliće živit ću ionako svaki dan...
Živila bura, živila orkanska bura
živili pročišćeni horizonti, i čiste ulice i umovi
živilo sunce
Ma preživit ću i ja ova dva miseca, sad imam za što...

Mi je jedna, puno pametna, i draga osoba rekal nešto u šta sam sve više uvjerena da je tako.
Vodili smo dubokouman i i besmislen razgovor o smislu života, raju , paklu, čistilištu...
Pokušavali smo dokučit kako i šta se dogodi posli ovog života, di nestanemo mi, sretnemo li se opet. Kako izgleda raj, pakal, čistilište.
Sad stavimo sa strane sve ono šta nas uče, Svetog Petra i ekipu na ulazu u vrata raja.
Nemam problema sa teorijom da posli ovog života ne nestajem. Uvjerena sam da Ja ne mogu nestat. Ne može nestat ovo moje Ja, koje u meni obitava.
Ali kako bi , recimo, pakal izgledao za mene. Prvo ne može pakal biti svima isti, u paklu bi se trebalo patit, jel. A ne patimo svi zbog istih stvari i na isti način. Niti nam se iste stvari u različitom stanju duha ne čine jednako strašno. Isto to se odnosi na raj. Več sad kužim da ću se izgubit u ovoj svojoj priči, al to sam ja.
Recimo meni bi pakal bio da mi stalno sviraju narodnjaci, da je stalno oblačno , da nikako ne mogu dovest poslove, odnose ili nešto treće do kraja.
Pakal bi mi bio kad bi me konstatno ljudi ignorirali, kad nebi mogla neke odnose skroz raščistit, kad me niko nebi volio....
Raj bi mi bio suprotno do pakla. Skroz suprotno, i da se sve stvari, poslovi i odnosi riješavaju odma, expresno, bez čekanja. I da mi svira funki, rock ili soul. Raj bi mi bilo sunce, bonaca, i onaj osječaj koji imam kad sam sa nekom dobrom ekipom na nekom posebnom mistu. Kad nebi osjećala nemir, nikakav nemir. Kad bi znala da me neko voli. A čistilište, bi bilo nešto između. Vračanje na stare pogreške dok se ne izvuće lekcija. Dok se ne skuži di i kako griješim.
E sad dolazim do onog dijela koji mi je rekla , ta jedna puno pametna i draga osoba.
Dolazim do zaključka da je ovaj život čistilište.
Konbinacija i dobrog i lošeg. I stalno vračanje na ono loše dok se ne savlada, dok se ne preboli dok se ne preraste.
Znam grešku, definirala sam je. Znam da mi ne čini dobro, znam da me ne čini sretnom a opet je radim. Koliko puta ću se morat vratit na isti put. Koliko puta ću morat ponavljat gradivo, koje u teoriji dobro znam, ali u praksi ne znam primjenit.
Baš mi se grinta. Zato šta sam kukala da je jugo krivo, a znala sam da nije. Zasjalo je sunce. Doduše samo provirilo, meni dosta da izađem iz stana i ostavim sve kučanske polove za posli. Jer, to sam naučila,savladala, neću čistit stan ako mi se pije kava, posli će mi biti ža kad padne sunce a ja ga vidila nisam. Izletila sam vani, prošetala, popila kavu i vratila se doma. Dočekali su me ne obavljeni poslovi. Znala sam da neće nestat, ali nisam znala da neću na to ostat imuna. Ova teza oko kućanskih poslova, je samo simbolika, mene ustvari pere neka sasvim druga priča. Ustvari, puno nekih dugih priča.
Znam, ako je ovo čistiliše, potrebno je samo stisnut zube, savladat lekciju i drugi put bit pametniji.
Za to obavit treba neko vrime, ne događaju se čuda preko noći.
Triba se malo i žrvovat da bi došla do nekog cilja. Znam ja, da me posli ovog čistilišta čeka komadić raja, znam da posli raja ide opet komadič pakla. Pa opet čistilište. Skala po skala. A vrime prolazi, a ja nemam strpljenja i nemam volje....
Nemojte mi molim vas sad govorit kako posli kiše dolazi sunce, i da me možda, iza kantuna čeka sreća, i da me sreća čeka kad joj se najmanje nadam,i da je svak kovač svoje sreće, i da ima onih kojima je gore, i da nije sve tako sivo ako imam s kim otić na pivo...
I da je sutra novi dan i da....
Sve je to meni kristalno jasno, ali mi je isto tako kristalno jasno da je ovaj život jedno najobičnije čistilište. Svakome različito, kao šta nam pakal i raj nisu isti, kao šta nismo u stanju svi u jednako vremena savladat prepreke, zaboravit na ljude, događaje, emocije...
I znam da je sutra novi dan, prokleta nedilja,koju sam uvik mrzila zbog ponediljka.


UPDATE

21.01.2008.

Danas je službeno najsumorniji dan u godini. Psiholog Cliff Arnall, stručnjak za depresiju, matematičkim je formulama izračunao da su danas, 21. siječnja, velike šanse da vas uhvati depresija.

Za loše raspoloženje krivo je šest faktora koji su se udružili da nas izbace iz takta.

Dakle, to su vrijeme, božićni dugovi, osjećaj monotonije nakon što je nestalo blagdansko raspoloženje, propale novogodišnje odluke, niska razina motivacije i osjećaj da morate djelovati kako biste doveli svoj život u red.

Milijuni ljudi još se danas pokušavaju vratiti u radnu rutinu nakon dugog godišnjeg odmora i pomiriti se s činjenicom da do ljeta nema pauze.

E da, i uza sve to još je ponedjeljak. Ponedjeljkom su ljudi obično lošije raspoloženi jer mnogi imaju problema sa spavanjem u noći s nedjelje na ponedjeljak, jer im miran san remeti pomisao na posao.

No, postoji dobar i efikasan način kako otjerati loše raspoloženje (i koji smo čuli već stotinu puta) – jednostavno se prestanite žaliti i fokusirajte se na dobe stvari u životu.

Ako vam je koncentracija loša kad su u pitanju ''sretne misli'', ozbiljnije se prihvatite posla – prestanite viđati ljude koje ne volite, naučite reći ''ne'', bavite se volonterskim radom...

Ili jednostavno budite depresivni i čangrizavi. Imate puno pravo na to. Plus još bar šest dobrih razloga zašto ne biste bili sretni.

Da sam kojim slučajem ostala u braku na danjašnji dan bi slavila prvi jubilej.10. godina.
Imali smo dogovor da ćemo na 10-godišnjicu braka napravit mega tulum. Baš ono ka pravi pir, smo bez familje.
E znam, svi sad misle da je meni teško jer nema njega, nema tuluma, doduše nema ni njegove familje, ali nije. Ovo sam samo uzela ka uvod, a kako se , eto današnji datum poklopija došlo mi da to spomenem.
Pari mi se da 10 godina nije puno. Pari mi se da mogu sebe zamislit za 10 godina. A na temelju, vlastitog iskustva, znam da nema šanse.
Ma šta za 10 godina, život mi se okrenuo u zadnje 2-3 godine miljon posto. I često se pitam jesam li donila krive odluke, jesam li tribala ,recimo, na temelju nekih najbanalnijih primjer skužit ko je kakav i u kojem će smjeru to ić. Lako je odvrtit film unazad i sad reć je, taj neko se u ovoj i onoj životnoj situaciji ponio isto, samo je situacija bila različita. I mogla si to skužit, moglo ti je odma bit jasno da je to model, matrica po kojoj se taj neko ponaša. Sve je to istina. Kad bi ljudi bili racionalna i objektivna biča.
Samo , jebu nas, bar mene emocije. Ponese mene i sunčan dan, pa donesem odluku da ću neke poslove ostavit za sutra. Ponese me i južina, pa mi se ništa neda, a tribalo bi mi se dat. Sve su to krive odluke. Tribalo bi odlučit više ne krivo odlučivat. Ali kako.
Recimo, ja sam odlučila da više neću nikome virovat. Odlučila, ali jesam li sprovela u djalo. Nisam u stanju, kako ja neću nikome virovat kad svakome virujem. Ne mogu protiv svoje prirode.
Virujem da su svi dobri, zdravi i normalni dok se ne uvjerim u suprotno. Jebenti polazim od sebe. A dogodilo mi se da sam naletila na neke ljude, ili oni na mene, za koje sam bila uvjerena da imaju iste motive ka ja.
Zajebala sam se, jesam li tad donila krivu odluku, šta sam pustila da mi ušetaju u život. I jeli kriva odluka stvarno kriva ili iz nje izvučeš i nešto pozitivno. Nemam blage. Mislim, jeli nužno da nešto izvučemo iz tih krivih odluka. Evo sad nešto mislim, imala sam jednu prijateljicu. Pozdrav istoj, ako me čita a skoro sam 100% uvjerena da me čita. I, zezla me je. Nije mi uopće bila prijateljica, sakrivala se iza te krinke zbog nekih svojih viših ciljeva. I šta sam ja od toga dobila dobro. Možda nešto i jesam ali ne mogu se sitit. Zašto sam donila krivu odluku i virovala joj. Ne znam. Kakvu sam lekciju izvukla iz te priće. Nemam blage. Jedino znam da ne znam procijenit ljude. To je jedino šta sam uspila skužit nakon svih svojih pustih životnih zajeba. I šta sad. Jeli to znaći da sve moram gledat obrnuto. Ako si mi simpa ne valjaš, ako nisi onda si o.k.?
Ma gluposti koje pišem su produkt, jedne od mojih tisuću krivih odluka. Al jebiga ponesu me emocije. Virujem u ljude. Iako znam da ih ne znam procijenit. A s druge strane koliko sam super ljudi upoznala i stvarno su super. Koji mi je danas.
Jugo, gnjilo jugo, kriva procjena, krivi mail...

Pape je bolje, vikend je, moj, u zubara ću tek za 10 dana pa se eto mogu okrenut nekim prizemnijim frustracijama.
Došla je sestra iz Zagreba i vidila našeg zeca (ma ustvari nije to zec nego patuljasti kunić ,al eto). Ostala je sva u šoku, konstatirala je da nam je bidna beštija bolesna. Zašto?
Linja se, i cili je na fleke izgleda ka da je šugav, a po njenim procjenama je i premršav.
Jebemu, niko za nas dvi neće reć da smo zdrave zato šta smo debele, jelte, ali ako je bidna beštija normalnih dimenzija, ako nema sala , celulita i štatigajaznam odma je bolesna.
Jer beštija mora bit debela, mora imat sjajnu i bujnu dlaku , a čovik ka ne mora. Čelavi muškarci, šta je s njima. Jesu li oni bolesni,ili žene sa tri dlake na glavi. Zašto ista pravila ne važe za beštije i za ljude?
Kakva su to iskrivljana mjerila.
Ma vidi molim te!
Zec mi je zdrav ka dren, minja dlaku , jer mi je u stanu ugodno vruče, hvala elektrodalmaciji na ispostavi električne energije, a i muško je, pa mu se nema za šta uvatit.
Osim toga ima uredan sexualni život.
Bar neko u našoj familji, dobro nebi ni tila da mi mala suncokreta ima uredan sexualni život, bar još 10 godina.
O tome u nekoj drugoj priči.
Nego nešto sasvim drugo sam tila reč.
Zabrana pušenja, koja nas eto čeka u skoroj budučnosti.
Svi se nešto uvatili te teme.
Tila sam je ignorirat, ali jugo je ...
Prvo šta mi je palo na pamet je to da će nam država masu izgubit sredstava u proračunu, jer mi smo država sa lipim brojem pušaća. Propast će nam duhanska industrija, niko neće odlazit u kafiće ni klubove. Jer brate ako ne mogu popit i zapalit na istome mistu onda neću tu ni odlazit. Znaći propast će nam i ugostiteljske djelatnosti. A koliko sam informirana država lipi porez tu ubire.
E sad ili će se lokat i pušit po ulicama, kupovat ćemo pive zidaruše i izlazit vani samo liti ili ćemo se odreć svih poroka.
Ali , kako sam pametna, skužila sam da država i tu ima svoju računicu, jelte.
Bit će manje pušaća i alkoholičara, pa će se manje trošit sredstava u zdravstvu na liječenje pustih rakova i ciroza jetre.
Aj dobro, možda to sve skupa i nije tako loše.
Samo mi onda nešto pada na pamet.
Mi smo ka ovisnici, jel, o duvanu , kavi, alkoholu.
Samo di su komune za nas?
Nek mi oproste, ali zašto bi narkomani imali puste privilegije, puste metadone, heptanone i ove i one, a mi ni flastere(nikotinske) ne možemo dobit na recept.
Ma vidi molim te.
Evo ja, suncokreta 2 pristajem na sva ova sranja koja nam spremaju. Ako tako mora bit, neću pušit, neću majke mi, neću ni pit. Šta će mi piva bez duvana, ali ću zato jest.
Bić ću još deblja, još nesretnija i još veći ovisnik.
Bit ću još više isfrustriranija jer takva nikad neću uspit nać nekog sexualnog partnera, a u nedostatku sexa ću posegnut za čokoladom više...
I šta će država napraviti za mene i meni slične. Oče li nam organizirat komune , di ćemo sadit blitvu i tikvice. Proizvodit sami maslinovo ulje i kopat krumpire?
Ili će nam za koju godinu zabranit jest iza 6 popodne.
Zbog prevelikog broja pretilih ( da ne kažem debelih)
Šta će nam ugradit u stanove kamere, da bi nas držali pod nadzorom,pa ćemo svi bit jedan veliki BB. Neš više morat virit susidu u stan. Jebate, imat ćemo svi ekrane na ulaznim vratima. Pa ćeš uvik moč čirnut jeli ko krši zakon.
Svi ćemo bit toliko isfrustrirani da nam ni vrata neće tribat. Nečemo se više imat ni volje sexat.
Ustvari nećemo imat energije, a i neće bit gušt kad posli sexa neš moč zapalit, a kamoli šta pojist.
Svi ćemo počet meditirat, to će nam bit jedini način da doživimo exstazu.
Jest ćemo samo sirovu hranu, grickat ćemo , još samo, mrkve i repu, jer hrana je zdravija ako nije termički obrađena. Ma onda nam ni vatra neće tribat, šta će nam.
Janjce ionako više nećemo vrtit na žaru, jer to nije humano a i bidne beštije imaju pravo na život.
Lipo ćemo se vratit u pečine, sakupljat ćemo hranu i meditirat svi zajedno.
svremenom ćemo zaboravit na sve ove opake izume i pomirt se sa prirodom.
Sve dok nam , opet, jednog dana, svevišnji ne pošalje mesiju ili vizionara. Koji će trljajući drvo odrvo otkrit vatru.
A di ima vatre ima i dima.
Bilo kojeg, taman on bija i duhanski...

Eto šta je život.
Na izgled sve je o.k. Ne volim kukat i ne volim pričat o lošim stvarima. Kad ih ne spominjem imam osječaj da su jače od mene. Zato obično šutim.
U ovih sam par dana proživila različite boli, različitih inteziteta.
Počelo je sa fizičkom. Zabolija me zub. Mene koja redovito idem u zubara, koja se zubara, čak i ne bojim. Mene koja sam uvjerena da zube triba redovito kontrolirat, baš iz razloga da me ne zabole iznenada.
I.
Baš se to dogodi. Užasna fizička bol.
Ajde, naručim se u zubarice, i mislim se lako ćemo sanirat taj problem, neš ti, ja se te vrste boli čak i ne bojim.
Al zajeb, i to kakav.
Upala živca, kanal sužen, rezultat 45 minuta proširivanja kanala zuba i užasna bol.
Tona tableta ne pomaže, jednostavno ne pomaže.
Kolegice me nagovaraju da odem doma, ali nedam se ja. Završni račun je u pitanju, a ja nova na poslu. Ništa ne znam. Ne kužim, niko mi ne može pomoć. Moram se sama izkobeljat iz tog sranja. Ali kako. Triba mi mir i tišina da bi se mogla skoncentrirat i pokušat bar nešto skužit kako valja.
Al zajeb, opet, stol mi je u hodniku.
Nema te osobe koja ne prođe kraj mene i nešto mi ne dobaci.
Vrišti mi se.
Urla.
Zapomaže.
Faca deformirana od boli.
Telefonski poziv.
Hitna, plać i jecaji.
Ne znam u kojoj je bolnici, ona je zaboravila mobitele.
Ostavljam sve. Ma koji završni račun, koja bol. U trenu više ništa ne boli. Pronalazim ih. Ali tek tada kužim šta je strah. On svako malo gubi svijest. Gleda a ne vidi me.
Kad se prene iz te neke nesvjestice ima blaženi osmjeh na licu. Kao da sa nekim komunicira, kao da odlazi.
Izgleda milo ko malo dijete. Plaćem, nebi htjela da ode. Nisam spremna. Nikad neću biti.
Ponovo mu mjere tlak. Vidim na faci doktorice da je zabrinuta.
Bol. Psihička bol, puno veća od one fizičke, puno veća od straha i poslovnog neuspjeha. Puno veća od straha nadređenih i ne ispunjenih rokova.
Neda mi da se maknem od njega, izgovara samo tople i nježne rijeći, ne pamtim kad je tako mio bio.
Jeli to zato šta stvarno odlazi. On u zadnje vrijeme tako zao, zajedljiv i težak pacijent od jednom je tako nježan i topao.
Sve mu je divno, govori da se ne boji. Vidi mu se mir na licu.
Ali ja se bojim. Kao nikad do sad.
Odvode ga na intezivnu. Stanje je stabilno. Tlak mu je bio 36,8/50.
Čude se da nije otišao.
Sad mu je bolje. Još uvijek je tako dobar, mio i blag.
Šta bi on bez nas, tako govori. Ne pamtim da sam to ikada čula iz njegovih usta.
Bojim se. Još uvik se bojim.
Trzam se na svaki telefonski zvon.
A nadam se najboljem, jer nisam spremna.
Neću nikad ni bit.
Opet je počea žugat, nas više i ne primječuje- dobro je izvuka se. Opet se susrećem sa starim strahovim i nekim novim) završni raču, odlazak zubaru, ajme opet će mi dirat po živcu... Pinku me je straj. Zecu je ispa zub sam, ajde bar se za beštiju više ne moram brinut (izrasta mu je zub ka kljova, ali beštija mući i rješava sama svoje probleme).
Samo ljudi kukaju. Eto pa i ja .
Šta znaći da sam čovik, jel da?
Nisam stina!!!

Prvo da objasnim neka moja osnovna mjerila. Ne želim da me iko ikada žali. To mi je najniži stupanj poraza. Kada se osječam tako jadno i poraženo da me ljudi počinju žalit.
a kako ista pravila primjenjujem za sebe i za druge, jednako mi je strašno kada i ja nekoga žalim. To je emocija na koju ja ne mogu utjecat. A osoba koju žalim je već toliko jadna da više nema ni emociju da bi je dobro ispleskala, nego mi je jednostavno ža.
E sad, kako sam ja neki munjeni lik meni je ža šta mi je nekoga ža. Pa mi eto bude teško šta je neko toliko potonuo da mi ne proeostaje ništa nego da ga žalim.
Razumite li me???
Sinoć sam išla slušati Bana. Kojeg sam puno volila.
Ne znam baš kako stojite sa definicijama svog emocionalnog svijeta, ali ja se mogu u nekoga zaljubit, nazovimo to tako, jer je emocija jaka pa ne znam kako bi je drugkčije nazvala. Može mi neko biti drag, izuzetno drag, ali ta moja zaljubljenost nije ona o kojoj se piše u ljubavnim romanima ili u nekim sapunicama- ono leptirići i ta čuda. Ja volim, jednostavno, na primjer tekstove nekoga, recimo Bana. I uvjerena sam da je on divan čovjek. U mom svijetu je stvarno tako, ne interesira me šta možda to nije istina, mene to ne interesira. Jednostavno taj moj i njegov dio njega je divan i ne preostaje mi ništa nego da ga volim.
i volim ga ma šta god drugi pričali o tome.
Ali doživim te poraze, ta razočarenja kad vidim da taj neko imaginaran, koji je naprosto divan zbog nekih svojih stihova, više nije taj. Da je on taj možda nekad bio.Žao mi šta ga moram gledat očima neke tamo odrasle osobe, ža mi je šta ne mogu preć preko toga da je bidan dosadan i bolestan. Baš mi je nekako ža.
Ža mi je da je još uvik emotivan i da plaće na neke pisme kojima samo on zna , zaista, pravi smisao.
Ža mi je šta sam nekad bila uvjerena da jednostavno kužim taj njegov film.
Ža mi je, šta na žalost ne možemo biti samo boemi, moramo biti i normalni roditelji, kolege prijatelji.
A taj svoj uvrnuti svijet moramo, na žalost ipak držati pod kontrolom. Dobro možda ga malo pustiti da proviri na svitlo dana kad prepoznamo nekoga sličnog sebi.
Samo di su granice. Kako se možemo zaštitit da ne potonemo toliko duboko da nas neko iz kantuna žali. Neko ko te sluša 20 godina. neko ko te prati dok si zvijezde dodirivao. Da baš mora gledat kako si nisko pao. I nema te poterbu prodrma, i nema te potrebu ogadit. Nego te samo žali. A ža mi je Bane, šta je tako.
Ža mi je šta ti se klinci podsmjehuju i šta misle da su u tvome rangu. Mi se tad, nekad nismo usudili tako mislit.
Ža mi je šta si propa, eto uvjerila sam se još jednom.
A nadala sam se da ću popraviti sliku.
Isto te ne mogu prestat volit, bez obzira.
Znaš stvarno mi je ža, šta mi je ža...

E ka mogla sam napisat i jebemu miša, pa mi to niko nebi uzea za zlo.
Ali baš neću, baš sam nadrkana i baš mi se beštima.
Tako da je ova jebemu mater skroz jedna pristojan beštimja iz mog bogatog repertuara.
Nije danas ništa lošiji dan od jučer, ali danas mi se baš beštima.
baš bi se sa nekim posvađala i sve mu po spisku.
Ajme, onako lipo sočno sa povišenim glasom.
Spasilo bi me.
Ali na kome ću se isrest, nemam na kome.
Jebemu.
Na ditetu nemam razloga, ne mogu virovat čak je odlučila bit uredna, doduše neko nebi primjetio njen trud, ali ne znaju ljudi kako izgleda nered, dok njen nerd ne vide.
Istresla bi se na koju prijateljicu, ali nemam ni je dnu koja me živcira.
Istresla bi se ja na staroga koji je nemoguč bolesnik, al je jebiga bolesnik a i stari mi je pa eto nije red.
Istresla bi se ja i na staru, ali za veliko čudo nemam zašto.
Ili na sestru, ali kako ću kad mi je cila dobra i draga.
Na zeca, e na njega bi mogla, linja se i taman šta usisam njegove hrpe dlaketina on već izbaci cili snop finih dlakica sa svoga tijela
Ali beštija je, šta je on bidan kriv.
Istresla bi se i na bivšega muža, ali ne pada mi na pamet trošit ovu ogromnu količinu negativne energije na jednog.... majku mu njegovu
Izderala bi se ja i na sebe, jebenti karakter, jebenti ne ispeglanu robu, jebenti napola pospremljen stan, jebenti kile, jebenti ajme....
I na budalu šta me ignorira, šta mi ne piše brdo sms-ova i ne zove i šta mu ne falim.
I ajme, vrišti mi se. Baš mi se vrišti, urla, udara tečom o sudoper, i udara usisavačem o zid i bacaju pjati i razbijaju čaše....
Di kako i na koji način da izbacim ovu negativnu energiju, može li mi iko reč.
Ali ne za pet dana, pet sati ili pet minuta nego sad.
sad mi se beštima, sad mi se dere i urla i jebe mi se nekome nešto
A da odem leć dok je još vrime i da prespavam ovo jebeno stanje uma.
a sutra će me dočekat sve ovo isto sranje, i ovo isto jugo, i ovo ludilo i popizdit ću.
Ne razgovara mi se, ne komunicira mi se.
Ne objašnjava mi se i ne traži mi se razlog ovakvom stanju.
Bisna sam ka pas, valjda će sutra bit bolje...
Samo još jedanput za moju dušu, popuši mi- e nek me sad neko pita šta, imam ja odgovor na to pitanje ali u četiri oka
jebemu....

Bit ću kratka...
Nemam vrimena
A opet me nešto ovdi vuče
Neću se hvalit kako nam je dobro bilo
Neću pričat kako smo počeli slavit još od vikenda
Nema smisla dizat vam gricule
Neću govorit kako se osječam nakon ovolike količine hrane
pri tom mislim na količinu hrane kroz cilu proteklu godinu a ne samo na zadnje joj dane
Neću ni o količini alkohola pričat, pri tom isto mislim na cilu godinu.
Neću govorit da ću se svega toga odreć u ovoj
Ne pada mi napamet.
Donila sam i odluke.Prvo sam odlučila da će mi sve odluke počinjat sa ne.
Neću se ponudit da platim prva kavu
Neću ništa više jest do lita
Neću poslat , prva, sms
Neću nazvat prva na mobitel
Neću zabušavat, ni u čemu
Neću kasnit
Neću se kontrolirat
Neću kritizirat
Neću kupit komad robe, dok ne uđem u ove komade šta su mi u ormaru
Neću se sramit
Neću bit puna predrasuda
Neću bit kritičnija prema sebi i svojim postupcima, nego prema drugima
Neću se trudit razlikovat ć i č
Neću se živcirat
Neću se hvalit
Neću se dizat u nebesa, iako bi mogla
Neću beštimat
Neću sebe više zavaravat
Neću više pisat i pričat pizdarije
A jebenti, neće me onda ni bit.
I kako ćete vi dalje bez mene.
Evo samo zbog vas i ostatka svijeta
Neću sprovest u djelo sve ovo gori navedeno!!!