Suncokreta2

Ima već neko vrime da me vuče vratit se svom blogu.
Onako ka kad se vratiš maslini a ona ti da ulje.
Imam već nekoliko misli koje mi se vrte po glavi.
Ali za to pribacit na papir ipak triba sist za kompjuter i ugrijat stolicu . I to doslovno. skužit koje se nove opcije mogu koristiti a i sitit se kako se služi sa starima.
Po ovoj vrućini i omari baš mi se, nekako, teško natirat na to.
Al hoću uskoro. Baš skroz uskoro.
Malo bi se vratila .
Ispraznila memory karticu u glavi i rasteretila dušu. Ono malo se resetirala.
Sićam se da bi mi bilo lakše kad bi se ispuvala nabadajući po tastaturi.
Samo triba uvatit volje i mota.
A lito je nekako više za neke druge lipe stvari.
Al vratial sam se.
Tu sam .
I nema namjeru otić

Ne kužim.
Totalno sam zaboravila na ovaj blogo svijet, i ovo moje prijavljivanje je samo zato jer sam dotičnom gospodinu tila ostavit komentar kako spada.
Al ispada da sam zaboravila lozinku. Sad kako je to moguće?
O:K: imam nekad problema sa memorijom (al to nema veze sa godinama)
pamtim previše glupastih i nevažnih detalja pa za one važne nema mista.
Recimo ja sam baš mislila da je lozinka za bloh.hr jedna glupasta i nebitna stvar pa da je ne mogu tako lako zaboravit..
Već 15 minuta uporno ukucavam jednu te istu lozinku jer sam sigurna da je to jedina prava, i ne pali.
Kako sam ja uvik u pravu prijavila sam se na svoj profil samo da si dokažem kako i dalje dobro pamtim lozinku. I gle čuda, ispravan je. Onda sam išla kliknut da vidim kako to sve skupa izgleda i vidila da sam stala na 249 postu. To je već ona faza kad mi se uopće i nije pisalo , ni smišljalo o čemu ću pisat ni boravilo na blogu a opet mi je bilo ža otić. Pa sam postove numerirala, nioćemu nisu pričali ka ni ovaj sad. Al mi je nekako doša gušt sad nešto tu napisat. Ka ono ovo je moja stranica knjige i baš je nakako red da sad već kad sam je otvorila i nešto nabrčkam. Čisto onako da se zna da sam bila. Ionako su me misli sasvim slučajno bacile u ove prostore, sidim za ekranom iz nekih sasvim drugih razloga, al lino mi krenut uputit se i napravit korak. Pa dok čekam baš tipkam po tastaturi.
Al osjećam da je tu negdi, krenut će
Svečano obećajem kad se sljedeći put vratim, bit će to ciljano i sa nekim dobrim razlogom, recimo da se za nešto pohvalim. Ili da se sitim svih nekih dragih i zanimljivih likova koje sam nekad sretala na ovim prostorima.
A evo sad mi je već palo bar 5 ljudi na pamet.
Ko zna možda skoro malo porčaćkam po ovom zaboravljenom svijetu, a baš je nekad bilo lipo

Samo provjeravam,

Klikne li iko ikad više na ove stranice.

Nekad se sitim ovog bloga, pa povirim jesam li šta napisala.

I ono ništa.

A nije da ne pišem, nije da nemam šta reč, samo ne zabilježim to na ovim prostorima.

Sve to lipo smistim i ugnjezdim negdi u svojoj glavi i čekam oćeli se objavit.

Nije da se ne sitim onih par likova s kojima sam baš volila izmjenjivat svoj nebuloze, negooooo ka ne virujem da se više iko sića tih mojih brljezgarija.

Nekako ne virujem da iko više uopće ovdi počiri, ne virujem čak ni da se iko pita di sam ja i šta imaaaaa.

Pa mi to ka nije drago. Nije mi drago vidit da niko više ne račna da ovaj blog posotji. A postoji, samo niko ne ostavlja nikakav trag na njemu.

Pa sam ja eto odlučila to prominit, malo zašporkat ovu stanicu, ono čisto da se zna da jesam.
Tu sam ja negdi, više ne nego da ali ipak jesam.
Tu sam.
A di ste mi vi ...

Sretan svima




http://www.youtube.com/watch?v=z4B7XvjCvbU

Za svaki moj rođendan stvari su se odvijale po već uobičajenom redosljedu.

Lito je, lipo je...

Nekako sve se lakše podnese kad je dan do 9.

Kad moš hodat u mudantama i majci na špaline

kad moš svuč postole i sidit na teraci

kad se moš umočit umore i skinut sav umor i tugu, u jednoj sekundi

Nekako sve izgleda optimistićnije, nekako viruješ da će sve ipak na kraju dobro završit

Nekako svi su ti ljudi dobriji a svi problemi manje strašni

Znam, nije realno ali je emocionalno

A šta je život bez emocija

lito je, lipo je

bar meni...

O kako volim ovo doba godine i to zbog masu stvari, a najviše zbog opojnih mirisa u zraku. Ma neeee, kakve ruže, kakvi đirani, kakva brnistra, nema veće miline do mirisa pečene janjetine!
Pa sam poslala vapaj nebu, molbu svevišnjem, posljednji krik...

Duboko vjerujući da dobro uvijek pobjeđuje, da pravda na kraju zakuca na prava vrata
da nakon teških bitaka, janje zableji na tanjuru dostojnog obožavatelja.

Vjerujući u bolje sutra ili prekosutra čak
uloživši maksimalne napore u potrazi za blagom svih blaga
pokazujući ogromno strpljenje i toleranciju, konačno svatih...

Da već neko vrijeme, ta slasna, sočna i slatka namirnica, taj vrhunski doživljaj za moje nepce,
i sva ostala osjetila, ta uzvišena i predivna delicija biva servirana predamnom,
svejedno dal na porculanskom pjatu il papirnatom škartocu.
I ono što je najbolje - bez straha da je neće nestati ako se odlučim
mašit za još samo jedan komadićak, onako za gušt...


Eto samo sam se tila pohvalit da je
došla i moja sezona pričesti i krizma.

O pirevima, rođenjima, nagradama
i okruglim rođendanima da i ne pričam
i svašta nešto
negdi nešto :)

I tako....

Imam ja onaj svoj drvored.
Drvored, koji nekako u ovo vrime počme zelenit, onako u tragovima. Ništa se izbliza ne vidi, ali kad ga gledaš iz daljine spaziš njegovu zelenkastu auru.

Promatram ga godinama i mislila sam da ga najbolje znam, da ga znam ono baš u dušu.

Vrime njegovog buđenja uvik je povezano sa korizmom.

Ako korizma počme ranije, i on ranije prozeleni.

Stabla u tom mom drvoredu su poredana po veličini, prva dva su najveća, ka tata i mama a opet je tata za pinku veći od mame, pa onda su poredana dičica i svako je dite za pinku pinkicu manje od onog ispred.

Lani sam primijetila da su stabla na kraju drvoreda za koji dan prije prozelenila od onih na početku.

Pa sam sve kontala da je to vjerojatno zbog sunčeve svjetlosti.

I tako.

Pari mi se da sve, baš sve znam o svom drvoredu, da ga baš ono poznam u dušu.

Da je samo moj i ničiji više...

Sve do neki dan.

Sretnem tako jednu moju poznanicu, onako simpa cura, živi tu negdi blizu, u drugom-trećem portunu.

I klasična priča, vrime, ladnoća, politika, posal, al sve bi bilo lakše da više dođe to proliće.

I ispričam joj kako sve mirim po mome drvoredu, kako mu gledam auru i početak korizme, kako mu gledam mamu i tatu i dičicu malu.

A ona, umisto da se iznenadi našom vezom, cilo virme klima glavom, razumijevajući o čemu ja to govorim i još mi nadoda da svake godine drvored počme zelenit sa suprotne strane i da se baš nikad nije dogodilo da prozeleni dvi godine zaredom sa iste.


Šokirala me.
Pa ona poznaje moj drvored bolje od mene!?

Jeli to možda njen drvored, a ne moj?


A ne ne, ne dam ga ja tek tako!

Svim silama ću se potrudit nać nešto šta ona ne zna o mome drvoredu.

Samo čekam da počme zelenit!

Onda mi je u nekom trenutku sinulo kako je to zapravo lipo, kako nema ništa loše u tome da još netko voli moj drvored! Da taj netko, za koga nikad ne bi pomislila, isto tako pazi i prati i bdije nad mojim drvoredom.

Sigurna sam da je i mom drvoredu drago...

Puno volim današnji dan.
Baš mi je ono jako važan i bitan.
Nekako mi je toplo pri srcu.

Prolazila sam kroz različite faze razvoja dok nisam došla do konačne spoznaje.

Ma, prvo sam mislila da bi žena mogla bit žena, mora koristit svoje pravo glasa.
Pa sam govorila i ono šta mislim, i ono šta ne mislim.

Pa sam mislila da bi žena bila žena, mora bit ista kao muškarac.

Pa sam se ponašala bahato i agresivno i kad sam mislila da je potrebno i kad nisam.

Pa sam mislila da bi žena bila žena, mora bit jača od muškarca.

Pa sam sve radila sama, i ono šta sam mogla i ono šta nisam.

A danas mi se čini jedino točno da bi se žena osjećala žena, mora postojati pravi muškarac.

Eto, pari mi se da sad kužim zašto volim taj famozni dan žena.

Pari mi se da "kapitulacija" daje puno više slobode i prava.

Tko zna možda dogodine dođem do nekih sasvim petih spoznaja.

Ma vidi ovog parnog broja kako mi se smije u facu, a ja parne brojeve baš ne volim.

Nakon dugog razmišljanja i uranjanja u vlastitu psihu shvatila sam zašto je to tako.

Vjerojatno zato jer se parni brojevi mogu dilit na dva jednaka dila.

A ja recimo mislim da kad se dili, uvik pinkicu mora ostat više onome koji dili.

Jeste li ikad podlilili čokoladu na dva jednaka dila, aj iskreno mi recite? Onako kad pogledamo pošteno, skužimo da ćemo sebi uvik udilit onaj bar za pinkicu, ma za najmanju pinkičicu, veći dio.

To je normalno, ja bar mislim da je, ma sigurna sam da svi to misle, al samo će možda par budala to i priznat.

E upravo zato volim neparne brojeve, jer se uvik mogu podilit pošteno, pola tebi pola meni i još onaj jedan viška onome koji dili. To jest - meni.

Mislim da ne može bit poštenije, jel tako!?

Stoga smatram da su neparni brojevi skroz pošteni, za razliku od parnih koji su licemjerni.
Ma normalno da uopće nisam tila o ovome pričat.

Nego...

Idu mi na živce ljudi koji stalno kukaju.

Da se razumimo, znam i ja sebe uvatit kako nešto kukam i ajmečem, pa mi bude smišno jer to je dio folklora, nije zaozbiljno.

Kad mučim zapravo mi je najteže, niko i ne zna šta mi se mota po glavi.

Al najnevolim ljude koji kukaju da nemaju love, ti ljudi mi se čak i gade i mislim se kako su jadni, pa stisnem zube i brojim do... do dozvoljenog minusa na kartici, dok ne puknem i ne saspem im sve u facu.

Stvarno ti ljudi koji stalno kukaju da nemaju love su tako licemjerni!

Na određeni način, samim svojim kukanjem, daju ti do znanja da ćeš i ovog puta ti bit onaj koji će platit kavu, i svoju i njihovu, da ćeš i ovaj put ti bit onaj koji će morat natočit benzin ako se misliš maknut iz grada, da ćeš upravo ti izvadit zadnju kutiju duvana i podilit je napola.

Odvratno.

Od takvih ljudi triba bižat.
Baš neki dan odem sa jednim svojim prijateljem, baš pravim prijateljem na jednu našu tradicionalnu kavu. I on, ka u uvik u zadnje virme - vadi takujin. Posegnem ka ono i ja za boršom da ne ispadnem muktašica jel, a on samo šta ne skoči na zadnje noge, učinit mot rukom u stilu - neš ti platit kavu! Al zašto, pitam ga ja onako nevino.

Jer uvik kukaš da nemaš love - reče mi on iskreno, bez osuđivanja.

Prijatelj mi je pa znam da njegova rečenica nema nikakve veze sa osudom, nego mi je jednostavno rekao činjenično stanje.

A to je da stalno kukam kako nemam love.

Strašno!

Poražavajuće!!
Budući da sebe ne mogu izbjegavat čak ni da se okrenem tri puta naopako, odlučila sam sebi sve sasut u facu. Uvatila sam se na baketinu! Druge osuđujem, a ja sam još gora!

To je tako luzerski, ljudi koji kukaju, ne trude se nać rješenje i napravit neki ozbiljan plan koji će im pomoć da prebrode krizu nego se zapravo muktare i nabijaju drugima obavezu da krpaju njihove troškove na luksuz.

Jebote, ako nemaš za kavu nemoj ić na nju, sidi doma i vezi goblen!

Znat će oni koji me znaju koliko su teške riči koje ću sad sebi izgovorit:

ma neka mi nepce ne osjeti janjetinu, ikad više, ako zakukam da nemam love

Brrrr sva sam se naježila